“Imaš li tremu?”, “Kako teku pripreme?”, “Kakva ti je venčanica?”, “Jesi li spremna?”… najčešća su pitanja koja, kao mlada, mogu da čujem ja, ali verovatno i druge buduće mlade. To nisu neka strašna i nekulturna pitanja, poput onih “A pravite li vi decu?”, “Jesi li trudna ili se udaješ onako?”, “Ja evo nešto razmišljam i mislim da ti je baš sad pravo vreme da rodiš…” (to nije bilo pitanje), već su to obična, “ćao, gde si, šta ima, evo ništa, ti?” pitanja, ćaskanje sa ljudima koje sretneš u prolazu ili početak bilo koje konverzacije koju imaš na dnevnom nivou.
Ljudi koji postavljaju ta pitanja su mahom meni bliski, dragi ljudi i nemam nikakav problem sa njima (ljudima), već sa pitanjima. Tačnije, nemam ni toliko sa pitanjima, koliko sa njihovom učestalošću. Već imam spremne setove odgovora za to, shodno tome ko mi postavlja pitanja i da li sam u raspoloženju da ih pošaljem dovraga ili da pričam o svadbi. A priča o svadbi nije nešto što mogu da radim do besvesti, jer šta je za nekoga “small talk”, da mene je realnost koju živim već mesecima unazad. I ponekad mi nije uopšte zabavno, kad na plus 40 idem da naručujem mladenačku tortu, imam posla preko glave i rokove koji se približavaju kao brzi voz i jedinu želju srca svog: da sam negde na moru, da čitam nešto dobro i da me bole briga i za torte, i za cipele, i za pozivnice i za rokove i brze vozove.
Ali realnost je drugačija, pa tako na tih istih plus četrdeset radim i jurim fotografa, tortu, cipele, muziku. Istina, mogla sam sve i u aprilu ili maju, kada je vreme bilo normalnije, ali oduvek sam bila kampanjac. Ono što radim, da ne bih došla u situaciju da nekog dragog pošaljem u sedam paklova jeste ispaljivanje nekog od pripremljenih pitanja. Prvi set glasi ovako:
– Imaš li tremu?
– Nemam.
– Stvarno?
– Da. Je l’ bi trebalo da je imam?
– …
Drugo omiljeno pitanje ljudi je: kako teku pripreme?
– Dobro/Odlično/Super.
Kakva ti je venčanica?
– Bela. Kraća. Sa čipkom. I tilom. Videćeš.
Kada sam, pak, raspoloženija za priču (što nema nikakve veze sa učestalošću pitanja za koja se nekako, među ljudima, podrazumeva da o njima razmišljajš stalno), onda dajem malo kreativnije odgovore.
– Imaš li tremu?
– Šta, tremu? Položila sam u životu preko 80 ispita, držala gomilu predavanja od kojih jedno pred skoro 500 ljudi, imala operaciju pre nekoliko meseci i stvarno misliš da ja tek tako dobijam tremu?
– Ahahah, pa ne, mislim, udaješ se i to…
– Udajem se za čoveka sa kojim sam deset godina, od čega zajedno živimo pet. Od čega bi tačno trebalo da imam tremu? Možda ja nešto propuštam…
– Hoćeš sok?
– Može. 🙂
– Kako teku pripreme?
– Super. Ostalo je još… (nabrajanje svega što je ostalo da se uradi)
– Kakva ti je venčanica?
– Evo slika. (vadim telefon i pokazujem sliku). Evo i cipela. E, a znaš kakva će mi biti frizuuuura… E, a čekaj da vidiš bidermajer!
Dakle, prvi pristup odlikuje “odrađivanje”, dok drugi odlikuje ne samo zainteresovanost za temu razgovora, već i blago razoružavanje sagovornika i sprečavanje dodatnih pitanjem navalom odgovora na to jedno… a kad će koji pristup da bude upotrebljen, zavisi od… ah, mesečevih mena, hormona, dana u nedelji, količine slatkiša u kući, PMS-a… i svih tih sličnih ženskih izgovora za blesavo ponašanje. Kad se tome doda da se uskoro i udaješ, pa ZBOG TREME možda malo i poludiš, e onda možeš šta hoćeš. 🙂
Nema komentara još uvek. Budite prvi!