Svadba bi trebalo da bude jedan od najlepših dana u životu onih koji je priređuju. Ideja je da oni naprave događaj na kom će uz prisustvo važnih im ljudi napraviti taj važan korak u životu svakog ko se za njega opredeli – ulazak u brak.
I taj događaj trebalo bi da bude kombinacija vašeg (tvog i njegovog) ukusa i stila, kao i onoga što će se svideti vašim gostima. Naravno da je suludo očekivati da će se baš svima baš sve dopasti, ali se generalno u obzir uzima ono što većini prija i sa čim je udobna.
Međutim, realnost za neke mladence izgleda drugačije. U organizaciju venčanja svakog od nas petljaju se neretko roditelji, pa čak i uža a bogme i šira rodbina. Pošto ljudi stalno imaju nešto pametno da pitaju (na primer: Kad planirate da imate decu?), onda nije ni čudo što ćete se baš uoči organizacije sopstvene svadbe suočavati sa netraženim savetima, predlozima, idejama o tome kako bi VAŠE venčanje trebalo da izgleda.
Neki mladenci se povinuju zahtevima okoline. Neki biraju kompromis – susret na pola puta između onoga što žele oni i što žele ostali koji misle da treba da se pitaju. Neki mladenci moraju da se povinuju, pošto im roditelji finansiraju svadbu, a pošto nas ima raznih u bašti božjoj, onda nekada ti roditelji misle da imaju apsolutno i neopozivo pravo da se pitaju oko apsolutno svega vezanog za venčanje, odnosno svadbu. Neki mladenci, s druge strane, biraju da se ne obaziru na ono što im se sugeriše i nimalo suptilno šapuće, dok neki pak idu u drugu krajnost i biraju inat.
Da li udaja za jednog muškarca podrazumeva udaju i za njegovu porodicu?
Šta ćete vi uraditi sa svojom svadbom? Da li ćete je praviti tako da vama to bude jedan od najlepših dana u životu? Ili vam je ipak važnije šta će tetka koju ste poslednji put videle kad ste kretale u prvi razred reći o tome kakva je sarma poslužena (nikad, naravno, nije po ukusu te zle, zamišljene, ali opet arhetipske tetke – znate je, obavezno ima brkove i prvak je svemira u zakeranju)?
Ne može se jednostavno dati odgovor na to pitanje, zar ne? Svadba uvek podrazumeva izvesnu dozu kompromisa – kompromisa sa željama mladoženje, sa vremenskim prilikama (tu baš i nema kompromisa zapravo, biće kako kaže priroda i doviđenja), kompromisa sa realnošću i zdravim razumom, pa i kompromisa sa očekivanjima drugih, bili oni tvoji roditelji ili ona brkata tetka koja ne postoji ali je svi poznajemo.
Pravo pitanje, dakle, je – do koje granice si spremna za kompromis? Da li si spremna da se potučeš sa budućom svekrvom jer ona iz petnih žila insistira da dekoracija bude u bež, a ti si više nekako za lila nijansu? Ili ti je pak svejedno da li su na stolu kale ili ljiljani, dok god je taj sto mesto za kojim ćeš jesti svoj prvi obrok sa svojim novim mužem? Sve je, zapravo, pitanje mere i kompromisa, zar ne?
Moje iskustvo je takvo da sam bila sasvim u miru sa tim da ne odlučujem baš sve, ali se znalo oko kojih stvari nema kompromisa. To sam najpre utvrdila sa tadašnjim verenikom, pa kad smo se nas dvoje usaglasili, ostali su mogli da dube na trepavicama. Pristala sam na voćne aranžmane koji su bili svekrvina zamisao jer su pametna ideja da se u moru svadbenog šećera kusa nešto ipak manje slatko, a opet osvežavajuće. I na dogovor oko broja zvanica. Nisam pristala ni da razgovaram, a kamoli pregovaram oko prostora, muzike i svoje venčanice (sa bilo kim osim sa mužem). Srećom, to se od mene nije ni tražilo.
Ako nemate tu vrstu slobode, onda pronađite meru kompromisa sa kojom ćete biti zadovoljne. Niko ne kaže da će biti lako, ali će vas spasiti od bespotrebne glavobolje.
Nema komentara još uvek. Budite prvi!