Kada razmišljamo o sopstvenom braku, što se često radi i dosta pre nego što dođe do planiranja venčanja, obično zamišljamo određene stvari. One neretko uključuju i decu: fantaziramo o tome koliko ćemo dece imati, kod će biti pola, kako će se zvati. Nekada o tome razmišljamo i mnogo ranije, čak dok smo devojčice.
I mnogim ženama se želje često ispune: vrlo brzo dobiju dete, pa zatim i još jedno ili koliko već žele i mogu. Šta je, međutim, sa onim ženama koje ne mogu tako lako da ostvare svoje snove o majčinstvu? Sa onima koje se suočavaju sa problemima sa plodnošću i začećem?
Broj žena, ali i muškaraca, koji imaju probleme u domenu reproduktivnog zdravlja nije mali niti zanemarljiv. Ako pogledate po forumima i makar se neformalno informišete o tome koliko parova ima ovakve probleme, odnosno odlučuje se na vantelesnu oplodnju ili druge opcije, onda postane jasnije da nemaju sve žene tu sreću i privilegiju da lako ostanu u drugom stanju i ostvare se u ulozi majke.
Neke žene unapred već znaju da će imati potencijalne probleme sa začećem i pre nego što pokušaju da ostanu u drugom stanju. U njih, recimo, spadaju žene koje se od puberteta bore sa sindromom policističnih jajnika ili drugim sličnim, hroničnim stanjima koje značajno utiču na njihov život i na percepciju toga kako će izgledati njihovi pokušaji zasnivanja porodice koja uključuje i decu.
Da se razumemo, ovo je teška tema za žene, ali i za muškarce koji imaju izazove u domenu reproduktivnog zdravlja. Ipak, na ženama je nešto veći pritisak, zato što se u našoj okolini često podrazumeva da sve žene žele i moraju da budu majke i da je brak bez dece besmislen. Bez obzira na to da li ste svesno donele odluku da ne želite da imate decu ili pak želite, ali ne možete to postići onako lako kako to mogu brojne druge žene iz vašeg okruženja, okolina je uvek tu da podozrivo gleda u vaš stomak i pita vas kad ćete već jednom da imate decu. Pitanje je nepristojno iz mnoštva razloga, a ono čega ti ljudi koji postavljaju pitanje nisu svesni je to da nemaju pojma o tome kakvi su vaši stavovi po tom pitanju niti kroz šta sve možda prolazite u sopstvenoj borbi da zasnujete porodicu.
Ovde ni izbliza nije kraj zabadanju nosa u vaš seksualni život i/ili planiranje porodice. Kada objavite ljudima da se udajete, neretko će vas pitati je li to zato što ste trudne. Kad već stupite u brak, onda su pitanja još smelija i učestalija. Iz ličnog iskustva, u braku sam već skoro godinu dana i za mene je gotovo nemoguće da nekom kažem da mi je muka ili da se ne osećam dobro, a da ne usledi pitanje – a da nisi možda trudna? Isto tako, kad god kažem da imam lepu vest, odmah se pomisli da ću objaviti da sam trudna. To što je lepa vest nešto drugo, meni podjednako važno, nije bitno. Ne, žene u braku treba da žele i imaju decu, a sve ostalo je nevažno. To je tiranija okoline, a mnoge od ovih stvari se i nesvesno serviraju ženama, dodajući so na ranu, onda kad je rana “želim, ali mi ne uspeva”.
Pritisak je ogroman, a ono što zabadači nosa ne znaju jeste to sa čime se borite, kakve brige brinete, da li već godinama pokušavate da ostanete u drugom stanju ali ne uspevate, iz ovih ili onih razloga i, na kraju krajeva, da li uopšte želite da imate decu ili ne. To je potpuno legitiman izbor, dok god su svi koji će direktno osećati njegove posledice sa njim upoznati i saglasni, a to se isključivo odnosi na one koji čine brak – muža i ženu, koji donose tu odluku i stoje iza nje.
Istini za volju, ova pitanja često nisu zlonamerna niti su postavljena sa namerom da vas povrede; više su bez razmišljanja i obzira ispaljene reči o čijem se dometu niti uticaju na vas prosto ne razmišlja. Nehat, a ne umišljaj. I onda zato često i ne odreagujemo na način na koji bismo reagovali kad procenjujemo da neko želi namerno da nas povredi.
Kako okolini odgovarati na takva pitanja, ne umem da kažem, zato što se u objašnjavanja ne upuštam. Ponekad se samo kiselo nasmejem, ponekad ih šokiram nekom polušalom u smislu da sad konačno imam strava posao i pare da putujem i da me deca apsolutno ne zanimaju, a ponekad me ta pitanja baš pogode. Nećemo uspeti da ih ućutkamo niti da im stavimo do znanja zašto su takva pitanja neumesna. Nećemo izbeći ta pitanja, jer se ni ljudi koje godinama ne vidimo često ne libe da ih postave kada nas sretnu. I zato se jedino možemo pripremiti na to da će takvih pitanja biti i da ne dozvolimo da nas svaki put iznenade i potresu, bez obzira na to šta bili razlozi zašto (ili još uvek) nemamo decu. Dok god sa svojim partnerom o tome možemo otvoreno da pričamo, da zajedno donosimo odluke o našoj budućnosti, ono što pita okolina ne mora da nam bude važno, zato što će ljudi stalno nešto da pitaju: kad će drugo dete, kad će treće, kad će ovo, kad će ono…
Njima se ne može ugoditi, pa hajde onda da ugodimo sebi i distanciramo se, koliko možemo, od zabadanja nosa u naša posla.
Nema komentara još uvek. Budite prvi!