Svadbe, same po sebi, najčešće imaju određena nepisana pravila. Tako su mlade najčešće u beloj haljini, venčanje se održava u nekom restoranu, tu su gosti, muzika je narodna (ili nije) i sve ima neki svoj već dobro ustanovljeni protokol. I zato se često dešava da mnoge svadbe zapravo liče jedna na drugu.
Šta, međutim, biva ako želiš da uradiš nešto drugačije? Ako, na primer, želiš da na svadbi svira punk bend ili da nosiš ljubičastu venčanicu? Ako želiš da napraviš svadbu na krovu solitera i da to ne bude obična svadba, već žurka?
Ovakve svadbe svakako postoje, ali su one, spram onih klasičnih (koje ne moraju biti tradicionalne, a mogu) značajno ređe. U suštini, i ovde je, kao i kod brojnih drugih stvari, reč o očekivanjima okoline.
Ako se sa svojim budućim mužem dogovoriš oko toga kako će vaša svadba izgledati, sledeći korak su roditelji (tvoji i njegovi). Oni nekad žele da se mešaju više, a nekad manje. Koliko će se i za šta pitati, zavisi isključivo od vas – mladenaca. Tako, na primer, ako ti se ne sviđa što mama insistira na ogromnoj beloj venčanici i sarmi kao predjelu, a pritom mama plaća tu istu svadbu, onda bi ipak trebalo da napraviš neki kompromis, zar ne? Međutim, ako želiš da baš sve bude po tvom ukusu i meri, onda te čeka dugotrajan razgovor sa drugom stranom (mamom, tatom), a uvek možeš da odabereš opciju gde ti i tvoj budući muž plaćate sve i samim tim se za sve i pitate.
Možda deluje surovo što ovako grubo gledam stvari u maniru „Ko plaća, taj se i pita“, ali ako želiš da živiš i radiš po svom, onda svakako sve to treba i da finansiraš. To ne znači da moraš da trpiš bilo čiji teror ako to nije slučaj, ali imaj na umu da nezavisnost ne podrazumeva samo slobodu duha, već i slobodu da odlučuješ šta ćeš sa svojim parama, pri čemu je akcenat na ovo „svojim“. Ako nisu tvoje, onda to i nije nezavisnost, jer ona uvek, u svetu u kom živimo, podrazumeva i tu finansijsku komponentu.
Foto: pinterest.com
Dakle, odlučili ste – pravite svadbu kakvu želite. I to je super! E sad, pre nego što se potpuno posvetiš planiranju sitnica, ne bi bilo loše da posmatraš i malo širu sliku. Recimo, ko će biti zvanice na tom venčanju? Tvoje društvo, koje je u sličnom fazonu kao i ti? Ili će tu biti i rodbine, porodičnih prijatelja i drugih ljudi koji možda imaju sasvim drugačija očekivanja? Da li će ti biti neprijatno ako shvatiš da na tvojoj svadbi, osim tebe, mladoženje i još pet ljudi, od njih stotinu, ne igra više niko? Ili ako niko ne bude jeo jer je meni suviše egzotičan, a ljudi očekuju pečenje i kupus salatu?
Ni na jedno od ovih pitanja nema tačnog ili pogrešnog odgovora. Ali bitno je, ipak, uzeti u obzir i to kakva su očekivanja ljudi koji na tu svadbu dolaze. Trebalo bi da ti je stalo i do toga kako će se oni provesti na svadbi, zar ne? Naravno, ne možeš svakome u potpunosti ni ugoditi, ali ako se vodiš parolom „Ma baš me briga, važno je da se meni sviđa, ostali neka se prilagođavaju“, onda ne bi bilo loše da razmotriš da li ljude koji se u takvu koncepciju ne bi uklopili uopšte zoveš na svadbu. Ako činiš to radi reda, te ih istinski ne želiš tu na taj važan dan, možda ćeš i sebi i njima uštedeti trud ako ih ne zoveš i umesto toga napraviš žurku za društvo po samo tvojoj meri.
Dobra vest je – ne, ne moraš da se uklapaš u kalup, niko te na to ne tera! Ali zato je važno da sagledaš situaciju iz malo šire perspektive i napraviš izvestan kompromis. Ili ne, odluka je samo tvoja, odnosno vaša.
Nema komentara još uvek. Budite prvi!