Mnogima su prve asocijacije na reči “svadba” i “venčanje” sreća, nasmejani mladenci, olakšanje što je sve prošlo, čestitke, poljupci… Ali, postoji i nešto što sledi nakon svadbe, a to je realnost, odnosno povratak u realan život, u svakodnevnicu. Određen broj novopečenih supružnika tada iskusi stanje blage apatije, pa čak i depresivnosti. Otkud sad to?
Naime, za očekivati je da oni kojima svadba ne prođe kako treba zbog toga budu tužni. Ni to, naravno, nije pravilo, ali može da se desi. No, ovde je reč o tome da je svadba prošla sasvim odlično, da su i mladenci i gosti zadovoljni ceremonijom i proslavom. Ipak, nakon što prođe svadba, potrebno je vratiti se u realnost. U gomilu svakodnevnih obaveza, u stvarnost koja često nije nimalo glamurozna kao što to može biti svadba.
Kada prođe venčanje, sasvim je normalno da nam je neko vreme glava u oblacima. I ljudi oko nas to primećuju i shvataju, a neretko su i sami još uvek pod uticajem svadbene euforije. Vreme, ipak prolazi, slike su pregledane i podeljene, mlada se na novo prezime i/ili novu adresu već uveliko navikava, ali realnost nestrpljivo kuca na vrata, a oni sa druge strane još uvek nisu spremni da joj otvore.
Svadba predstavlja stres – i to ne u negativnom smislu, već u smislu da je važan i značajan životni događaj i prekretnica u životu (najmanje) dvoje ljudi. Nekima se svadbom ne menja mnogo toga (ako od ranije žive zajedno, na primer), dok se kod nekih svakodnevnica menja u većoj meri (promena prezimena, adrese, pa čak i suživota sa članovima proširene porodice i sve varijacije na temu). I to prilagođavanje samo za sebe predstavlja stres, jer zahteva angažovanje onih resursa koji su nam potrebni kad god nam u životu nastupi neka velika promena.
www.teatime.lt
I ako ostavimo sve te stresove po strani, mnoge mlade (a tu spadam i ja), teško se vraćaju u realnost. Euforija ih još uvek drži, danima bi pričale o svadbi i slušale utiske ljudi, gledale slike… A ako ste, posle svadbe, išle na medeni mesec i provele se fenomenalno (kao i ja), onda je povratak u realnost još teži. A on je neodložan. I onda smo u situaciji da se osećamo tugaljivo, jer želimo da naša bajka i dalje traje, da je proživljavamo još neko vreme, a činjenica je da realan život ima svoje zahteve i ne baš mnogo strpljenja za naše postsvadbene bubice. Telefon zvoni, rokovi stižu, neopeglan veš stoji, neplaćeni računi čekaju… a nama je još teško da se probudimo iz tog nestvarnog sna i da se odjednom nađemo u realnosti u kojoj više nema slatkog iščekivanja tog velikog dana (što, ako u obzir uzmemo i sve te silne stresove pre svadbe, ima i svoju dobru stranu).
Prilagođavale se na mnoštvo promena ili ne, postsvadbeni “down” nije retkost, a posebno zato što na njega i ne računamo. Mnoge mlade (opet, uključujući i mene) u svojim glavama nisu u stanju da “dobace” do perioda nakon svadbe i medenog meseca. Sva planiranja im se svode do svadbe, a sve što ide nakon toga je u nekom neizvesnom magnovenju, nešto što može da čeka. Često i nemamo kapacitet, strpljenje niti vreme da se njime bavimo, a i ako imamo, opet odlažemo sve te obaveze kako bismo mogle da se posvetimo svadbi i svemu što ona nosi.
Kako onda preživeti taj postsvadbeni bedak? Pa lepo, prihvatiti da je svakodnevnica tu, da počnemo na nju postepeno da se prilagođavamo, pa će se vremenom stvari vratiti na svoje uobičajeno mesto, a one koje su nove će pronaći način da ih smestimo tamo gde pripadaju. Sva ta osećanja su normalna i prirodna, zato ih ne treba posmatrati kao nešto čega po svaku cenu moramo da se ratosiljamo. Pustimo ih da prođu i nastavimo tamo gde smo stale.
Svadba jeste predivan događaj, a sve ono što ona nosi isto tako je vrlo važno. Nakon nje možemo osećati olakšanje, sreću, euforiju… a uz sve to lepo, može da se doda i prstohvat tuge što je bajka završena. Ali, u stvari nije završena, jer je ona venčanjem, zapravo, tek počela. Počeo je brak, zajednica dvoje ljudi koji treba da organizuju svoj život, usklade svoje ciljeve i prioritete i posvete se svom braku. Zato taj period kad smo ni na nebu ni na zemlji može da bude i predah od onoga što tek dolazi, a što – našom sopstvenom zaslugom – može da bude i lepše i čarobnije od samog venčanja. Jer to je ono zbog čega smo, na kraju krajeva, i bile mlade.
Nema komentara još uvek. Budite prvi!