O tome kako će vas, dok ste još uvek u fazi da ćete tek postati mlada, razni ljudi pitati razna pitanja, na koja ćete vi na razne načine reagovati, već sam pisala. To je prosto nešto sa čime ćete morati da se nosite i možda vam neće padati ni upola toliko mučno kao meni. To je onaj deo gde se svi međusobno razlikujemo, valjda, pa neko na istu stvar reaguje ovako, a neko onako.
No, do moje svadbe sada već sitno brojim, i tek sada zaista imam priliku da okusim šta je to tačno taj svadbeni stres o kome se priča. Shvatila sam da se pitanje treme odnosi na dve stvari: da li imam tremu od samog venčanja, u smislu da li će sve dobro da ispadne i slično, pa do toga da li imam tremu što se udajem, što ću postati gospođa (i dalje mi je smešno 🙂 ) i sve što uz to ide. Stres se, za razliku od treme, rekla bih, najviše odnosi na onaj organizacioni deo.
S obzirom da je već ustanovljeno da ne radim domaći na vreme (i nisam se u međuvremenu nimalo opametila), onda je i za očekivati da mi ostatak priprema isto idu tako – kampanjski. Jedan deo dobro isplaniram(o) i izvršimo(o), a u drugim delovima smo potpuno dezorganizovani. Na primer, trebalo je da se nađemo sa bendom ovih dana, a meni se lik sa kojim komuniciram ne javlja. Razlog za stres? Naravno! A moja reakcija? Pa šta sad, javiće se ovih dana, možeš misliti. Ni traga panici, iako će u jednom trenutku doći vreme za paniku.
pinkcloud.nyc
Već znam da ću neke stvari raditi doslovno u zadnji momenat. Još uvek nismo, muž mi budući i ja, sa restoranom detaljno dogovorili meni. Mislim da ću to nedelju dana pre svadbe. I još uvek pozivam ljude na svadbu, iako je broj dana do nje sada već jednocifren. I sve to deluje kao zbrka, ali ja to uopšte ne doživljavam kao zbrku. Okej, da, neke su se stvari mogle bolje organizovati, ali šta sad. Srediće se… I ne znam odakle mi taj zen pristup stvarima. Sećam se da kada je moja kuma, inače sklona hipohondrijazi i panici, bila trudna. Tokom tih meseci, ona je bila skoro druga osoba. Mirna, staložena, sa tom zen aurom oko sebe. Mislim da je i mene pogodilo nešto slično, samo vezano za svadbe.
Jer, šta vredi da se nerviram? Stići ću sve, zato što i nemam drugog izbora nego da stignem. Drugo, ja nisam jedina osoba kojoj je stalo da ta svadba ispadne super. Tu su i drugi ljudi i rado ih puštam da i oni daju svoj doprinos. Ne moram sve da imam pod svojom manijakalnom kontrolom. Ne mora sve da bude završeno tri dana ranije. Okej, ne mora ni sve da se radi u poslednjem trenutku, ali ako sam samu sebe već dovela do toga (što nije u redu i što nemojte da radite), onda barem biram da se zbog toga ne živciram…
Ne radi se o tome da nisam svesna šta se oko mene dešava, kao ono što kažu mlade: “Sve mi je nekako maglovito, slabo se sećam kako je šta išlo”. Mislim da će mene ta selektivna amnezija da uhvati tek kad počne samo venčanje. Do tada, smatram da stvarno ne vredi trošiti živce na nešto što jeste jako važno, ali to je i dalje jedan dan, tačnije jedno popodne mog života. Da li je razumno oko jednog popodneva mesecima i nedeljama unazad se nervirati? Nije. Planirati da, ali kidati živde? Nikako. E sad, ako ste vi tip mlade koju stres tera da bolje organizuje stvari, onda odlično. Ali ipak vodite računa o tome da ne pamitite pripremu svadbe po količini nervnih slomova po nedelji, već kao nešto što je lepo… čak i ako pristupate tome kao blago dementna osoba… poput mene.
E sad, da li će me taj zen držati i kada se dani do svadbe budu brojali na prste jedne ruke… videćemo. Za sada, situacije koje izazivaju stres su realne, ali reakcija na njih je ta koja se računa. Pa biram da ne šizim. I ide mi od ruke. Za sada.
Nema komentara još uvek. Budite prvi!