I to se desilo! Prošle nedelje bila je moja svadba. I preživela sam. To, pak, nije cela istina. Ne samo da sam preživela, nego sam se provela kao nikada u životu! Ali, krenimo redom.
Kao što sam već pisala, nikakav stres zbog svadbe nisam osećala. Sve je organizovano (relativno) na vreme, a i ono što nije, stiglo je na vreme da se sredi. Bilans stanja za taj dan je:
- broj otpalih (živih) orhideja iz kose = 1
- broj otpalom orhidejom izazvanih nervnih slomova = 1
- broj gostiju koji je rekao da je svadba bila fantastična > 140
Uopšte nije loše! Elem, par minuta po dolasku od frizera, orhideja u mojoj kosi je otpala na pod. Iako mi je frizerka rekla da pazim na orhideju dok skidam majicu. Paziću, naravno. I eto je na podu. Svaki pokušaj da je vratimo na mesto rezultovao je dodatnim gužvanjem iste. Mladoženja je zadržao prisebnost i skovao plan da svratimo do cvećare po drugu, a zatim opet kod frizerke da je namesti. I tako je i bilo. I to sve PRE vremena kada je trebalo da dođu šminkerka i fotograf. Od tog trenutka, sve počinje da se odvija nekako bajkovito, kao da se realnost odvija pored mene, a ja se nalazim u svom balonu od sapunice i sve mi deluje magično!
Od slikanja, pa do ceremonije, taj osećaj da je sve sjajno i divno je bio prisutan. Subjektivni osećaj je da si na sedmom nebu, a naučno objašnjenje je da te prže endorfin i adrenalin. I sve se to udvostručava kada se dođe do sale gde se pleše. Dobro, može tu i da se jede, ali to nisam na svojoj svadbi radila, pa ne umem da vam kažem kako je. 🙂 U trenutku kada sam počela da igram, više nisam stala. Ni ja, ni ogroman broj zvanica. U svakom trenutku se igralo, a kombinacija dve muzike (rok bend + tamburaši) pokazala se kao pun pogodak! Igrali su i bili veseli svi i to je nešto što je zaista fascinantno – kada tvoju radost deli još više desetina tebi bliskih ljudi. To je zaista magično i možete biti najveći cinik na svetu, a da opet smatrate da je to zbilja nešto posebno.
Sama svadba je prošla neverovatno brzo – iz ove perspektive uopšte nemam osećaj da je sve trajalo oko šest, sedam sati. No, ono što dolazi posle svadbe zateklo me nespremnu, a to je: umor (za koji mi je trebalo jedno četiri dana da se oporavim), žuljevi na stopalima (od igranja), upala ligamenata i mišića i čega sve ne na nogama (od igranja, a pritom sam u dobroj formi u smislu da trčim 7 km četiri puta nedeljno), osećaj da je sve bio san i želja da se priča o svadbi još, još i jooooš! Srećom, o svadbi se zaista priča i dugo nakon što je prošla – ljudi šalju svoje utiske, oni koji nisu bili prisutni čestitke, pa stižu slike i još neko vreme traje taj endorfinsko-adrenalinski-mlada trip, samo u manjem intenzitetu nego tokom svadbe. I divno je! Sve je više nego divno, jedino je posle teško vratiti se u realnost.
Zato je moja najtoplija preporuka da posle svadbe idete na medeni mesec ako ste u prilici, da jedan adrenalinsko-endorfinski trip zamenite drugim! Tako ću ja!
Nema komentara još uvek. Budite prvi!