Nikada nisam bila od onih žena koje maštaju o svojoj svadbi od malih nogu, a još sam manje od onih koje brinu o tome da svaki običaj i procesualija budu ispoštovani. Uvek mi je cilj bio da sa svojim čovekom živim skladno i normalno, uređeno po našim sopstvenim aršinima, a da li će to da se nekome dopadne ili ne, nije moj problem niti stvar oko koje bih se i najmanje brinula. Isti princip primenjujem i kada je u pitanju svadba i sve u vezi sa njom, ali ipak imajući na umu i značaj kompromisa koji su često ako ne neophodni, a ono vrlo poželjni i konstruktivni.
Tako je bilo i sa veridbom. Ovde je bitno napomenuti da smo moj sadašnji verenik i ja u vezi 10 (slovima: deset) godina, pri čemu zajedno živimo 5 (slovima: pet). To je daleko više od mnogih brakova koje znam, a s obzirom da nam se nije desilo ništa što bi nas motivisalo (kao što je trudnoća, odlazak u inostranstvo i štogod) da napravimo svadbu – pošto smo u braku već, neformalno, bili – to se i nije dešavalo. Ono što nas je, tačnije, podstaklo na to jeste – nemojte se smejati – činjenica da mi u maju ističe lična karta, te da bi bilo zgodno da, kad već vadim nova dokumenta, iskoristimo priliku, venčamo se i promenim dokumenta koja bi svakako morala biti promenjena.
No, ko je rekao da, ako želiš da nasmeješ boga, saopšti mu svoje planove, bio je i te kako u pravu, pa umesto da svadba bude u maju ili junu (što je sada), ona će ipak biti u septembru. Razlozi leže u nekim ne baš lepim okolnostima koje život stavlja pred svakog od nas, ali i to je nešto na šta ne može da se utiče.
Pre veridbe, mi smo imali rezervisan restoran za svadbu, tako da elementa iznenađenja u formi “pala sam u nesvest od šoka” nije bilo (mada iznenađenja, u određenoj meri, svakako jeste). Naravno da sam oduvek zamišljala da to bude obrnutim redosledom – prvo veridba, pa planiranje svadbe – ali opet sam saopštila svoje planove onom šaljivdžiji gore i eto, nasmejao mi se u lice. No, ne mari. Veridba je obavljena na originalan i jako lep način. No, nisam tome svemu posvećivala previše pažnje – smatrala sam da je to prirodan sled stvari: u vezi smo, verimo se, venčamo se, zašto oko toga praviti famu. Nisam stavila na Fejsbuk da sam se verila, nisam nikome ništa ni javila (tek kada bismo se sreli ja bih pokazala prsten i rekla: “Vidi, ja se verila!”), zaista nisam mislila da će se bilo šta u mom životu značajno promeniti.
Naizgled sasvim običan verenički prsten…
E, pa, prevarila sam se. Promenilo se, i to se vrlo značajno promenilo.
Taj prsten na mojoj levoj ruci (naravno da ga nosim na prstu na kom se inače ne nosi, ali moj je prst i moj je prsten, pa prema tome, ne vidim što bi se to koga ticalo) ima – ne preterujem – čudesnu moć. To je prsten koji može da učini da se momentalno osećam divno. To je magičan prsten.
Samo jedan pogled na taj prsten je dovoljan da mi ulepša dan. Kad sam nervozna, čak i zbog totalne gluposti kao kad stojim u nekom redu i umirem od dosade. Kad me neko iznervira, kad se osećam nemoćno, kad se rastužim jer me nešto potrese. Kada se probijam kroz grad da stignem kući. Kada trčim ujutro i slučajno mi pogled padne na njega. Uvek kada ga primetim, on me odobrovolji!
U čemu je njegova moć?
Upravo u onome što on simboliše. On predstavlja obećanje budućeg, zajedničkog života, ali za mene on nije samo to. On je za mene, na prvom mestu, podsetnik.
Podsetnik da, gde god bila, uvek imam kome i gde da se vratim. I da to nije bilo gde i bilo kome, nego baš tamo gde najviše na svetu želim da budem, gde mogu da budem ja, i dobra i loša, i snažna i slaba, i srećna i tužna i sve što sam ja u svakom trenutku.
Da, koliko god dan bio loš, kada pređem taj prag svoje sigurne baze, sve će da nestane. Sva tuga, svi potrošeni živci, barem na neko vreme. Dok ne skupim snage da se sa svim tim razračunam. Ovde punim baterije, odmaram dušu i telo od sveta koji ostaje napolju.
Da, bez obzira na sve, uvek mogu da pogledam u te dobre oči koje me spajaju sa tim prstenom, da se ušuškam u njegov naudobniji zagrljaj na planeti i da mi ni najmanje ne bude važno baš ništa drugo, osim da smo tu, jedno uz drugo.
Svaki pogled na prsten me na to podseti. I zato je to za mene najvrednija materijalna stvar koju posedujem, čija je simbolika toliko moćna da me u trenutku podseti na ono što mi je istinski bitno.
Nema komentara još uvek. Budite prvi!