Verenički prsten je oduvek bio veoma važan. Kako je to deo nakita koji bira muškarac za svoju buduću suprugu, na njemu se možda i najbolje vidi koliko Vas on zaista dobro poznaje. O problemima i nedoumicama do kojih može doći kada se čini jedan ovako važan izbor se može napisati na hiljade reči budući da je prsten nešto što bi verenice od dana prosidbe pa do kraja života trebalo da nose na ruci. Za razliku od burmi, koje bi trebalo da kupi venčani kum, izbor vereničkog prstena pripada mladoženji. Ovde ćemo se zadržati na samoj suštini toga predmeta, jer on svojom posebnošću, a i izvesnim sakralnim obeležjem koji nosi, označava vrhunsko porodično bogatstvo, i to ne samo u materijalnom smislu, nego je upravo akcenat na onom drugom, suštinskom, i daleko važnijem, simboličnom.
Običaj u kojem se, prilikom prosidbe, devojci dariva prsten od budućeg mladoženje je veoma star i potiče još iz vremena starog Egipta, dakle jedne od kolevki civilizacije. Još u ta drevna vremena, bilo je poželjno da bude izrađen od plemenitih metala, jer oni svojom skupocenošću označavaju važnost samog predmeta. Ovaj običaj se kasnije raširio i na ostale drevne civilizacije, na starogrčku i rimsku pre svega, odakle ga je preuzeo i naš narod. Devojka je verenički prsten stavljala na domali prst leve ruke, jer se u tim civilizacijama verovalo da od tog prsta vodi jedna vena direktno do srca. Ta “vena ljubavi” je bila odgovorna za ljubavnu i bračnu sreću, kao i vernost u braku. U našoj narodnoj tradiciji je postojao običaj po kojem devojka treba na dan venčanja da pogleda mladoženju upravo kroz verenički prsten, jer će time, prema uvreženom mišljenju, on zauvek ostati zaljubljen u nju i neće prolaziti kroz iskušenja u kojima se može testirati njegova bračna vernost (Takođe, postojao je i izvestan broj veoma važnih načina kojima se ovo isto moglo obezbediti, a koja su uključivala i izvesne magijske obrede, ali o tome će biti reči u nekom drugom tekstu).
O važnosti samog momenta darivanja prstena u našoj tradiciji dovoljno govori i činjenica da u srpskom jeziku postoji posebna reč za ovaj čin koja je izvedena od imenice “prsten” i glasi “prstenovati” (devojku). Prstenovana devojka je tako, u skladu sa običajima, bila na neki način, izdvojena iz svog dotadašnjeg socijalnog statusa jer bi uskoro trebala da pređe u novi, kao udata žena. Na taj način, ona je bivala “obeležena” kao isprošena i obećana jednom momku.
U svakom slučaju, prsten, čak i ako nije (bio) skupocen, on jeste izuzetno važan, jer njegova vrednost ne leži samo u materijalnoj vrednosti metala od kojeg je načinjen, ili u načinu obrade, niti u veličini kamena. Njegova prava vrednost jeste simbolička, ona koja obezbeđuje sreću i blagostanje u novoj zajednici, i označava da ona devojka koja ga nosi jeste posvećena i namenjena jednoj osobi u najlepšem smislu te reči.
Foto: elnovato.com, advice.uk.match.com, wedbook.com Tekst: Bojana Đorojević
Nema komentara još uvek. Budite prvi!