Ponedeljak je, podne je prošlo tek za jedan sat. Ulazim u zgradu policijske uprave, zaobilazim jedno četiri kolone ljudi koji nešto čekaju (jer ljudi tu uvek nešto čekaju), pronalazim dežurnog policajca i kažem mu da imam zakazano za promenu lične karte. On nije zadužen za to, ali me upućuje na kolegu. Kolega, na moje iznenađenje, zna moje ime i upućuje me u određenu kancelariju. Kucam, “Dobar dan”, “Dobar dan”, ljubazna žena kaže da su pre mene pustili trudnicu pa da malo, ako nije problem, sačekam. Nije problem, taman posla.
PROČITAJTE I OVO: Dosije “Prezime”
Osećam se totalno super i konačno imam osećaj da živim u uređenoj zemlji, gde funkcioniše online zakazivanje besprekorno, a osim toga puštamo i trudnice preko reda jer bi to svako normalan činio. Sedim i razmišljam kako će sve ovo brzo i lako da prođe. Menjala sam ličnu kartu u maju jer je istekla, pa znam proceduru, a i vrlo je jednostavna. No, ova je malo kompleksnija, jer je potrebno da imam izvod iz matične knjige rođenih i državljanstvo sa novim prezimenom. Ali, ja sam stari štreber, sve imam uredno spremljeno u providnoj fascikli.
PROČITAJTE I OVO: Povratak u realnost nakon svadbe (i medenog meseca)
Stižem na red, žena je i dalje baš ljubazna, izvinjava se što sam morala da čekam i zove me “Ina cura fina”. Opet joj kažem da mi se ne izvinjava, naravno da bih i sama pustila trudnicu pre mene, pa ljudi smo, valjda. I dajem joj svoje papire, ona mi čestita što sam se udala, vrlo je neposredna i duhovita. Ja se smeškam jer još uvek mi je to lepo i zabavno, da mi čestitaju ljudi. Elem, skenira papire i sređuje sve po redu, nešto ćaskamo. Komentarišem kako imaju lepe ljubičaste registratore u kancelariji. Stvarno imaju strava ljubičaste registratore, koji su totalni kontrast inače oronuloj i dosta otužnoj zgradi koja datira tamo negde iz doba komunizma, a tada je u nju i poslednji put nešto uloženo.
Žena me iz te moje ljubičaste dremke prene sa rečima: “Znaš, moraću da te slikam.” Aha, okej, nije problem (malo sam se prethodno našminkala, a i kosa mi je bila u dobrom stanju, što su otprilike preduslovi da uopšte izmilim iz kuće na duže od pola sata i razdaljinu veću od 500 metara). Kažem joj da sam u maju vadila ličnu kartu i da su uzeli staru sliku (za pasoš iz 2010. godine), ali ona kaže da sada ta ne može. “Udali ste se, pa mora nova slika”, govori mi i smeje se i ja ne znam da li se šali, ali ja svejedno ulazim u kabinu i nameštam glavu za slikanje (što ne vredi, jer uvek ćeš sama sebi na toj slici izgledati kao tifusar pa džabe sve pripreme, šminke i frizure). Okej, “Ne pomeraj se jedno 10 sekundi”, ja se ne pomeram, šta sad. Znam da slikanje inače tako ne izgleda, nema potrebe da sediš kao mumija 10 sekundi, ali nisam od onih što se žale na sve i svja. Odsedim ja svoje na onoj stoličici i kao to je to, okej, idemo dalje.
Sedam ponovo preko puta nje i kaže mi: “Sad ću ti uzeti otiske”. I ja, naravno, počnem da se smejem i kapiram: “Kul je ova žena, baš je šaljivdžija”. I ne mrdam. Ona mi pokazuje onaj pravougaoni skener sa crvenom površinom za stavljanje prstiju, ja i dalje mislim da se šali. “A to moram jer su mi se, udajom, promenili otisci prstiju?” pitam je kroz osmeh. A ona mi, ništa manje ljubazno i u maniru pa-eto-šta-da-ti-kažem, govori: “Jeste, sad si udata žena i imaš nove otiske.” Obe se smejemo i ja zapravo stavljam prvo kažiprst (jedno 4 puta, jer tehnologija je to negde s kraja prošlog veka recimo), pa onda palac. Pa sve to sa drugom rukom. I dalje se smejem. Setim se kako su mi u američkoj ambasadi uzeli svih deset otisaka, pa na aerodromu pri sletanju opet. Za tri sekunde sve gotovo. A ovaj skener je tako blesav, svojeglav i izgleda voli da ga pipaju.
Završavam sa ženom, ustajem i smejem se kao luda na brašno. Smeje se i žena. “Hoćeš sa čipom ili bez?” pita me, ja kažem: “Sa čipom”. Okej, biće gotovo sledeće nedelje. Super, “Hvala vam i doviđenja”, “Doviđenja, mila”, ljubazno me žena pozdravlja.
Odlazim iz zgrade policijske uprave i imam onaj utisak da me neko za… frkava. Verovatno će da mi se smeju kao ludi što sam stvarno poverovala da ponovo treba da dam otiske. Ali nema veze, to je još najbolji scenario. Bolje nego da je stvarno trebalo opet da ih dajem i da je sistem tako uvrnut i nelogičan. Bolje da sam ja uvrnuta i logici nesklona, nego sistem. Ovako bih, bar na jedno popodne, svojom naivnošću ljudima upetljanim u tu psinu ulepšala dan i prepričavao bi se slučaj kako je žena došla da menja ličnu, a pomislila da treba i otiske.
Dolazim kući, delim to sa svojim prijateljima na Fejsbuku. I onda saznam da ne da nisam jedina, nego postoji još stvari koje se menjaju kad se udaš. Krvna grupa, recimo:
Pa da znate, buduće mlade, da se ne iznenadite. Proverite povremeno nakon udaje svoju boju kose, očiju, tena… da vam se još štogod, osim prezimena, otisaka i krvne grupe, nije promenilo. Jer nikad se ne zna sa tim stvarima. 🙂
Nema komentara još uvek. Budite prvi!