U današnje vreme, zahvaljujući globalizaciji, brakovi između ljudi koji su različite rase, vere, nacionalnosti nisu retkost. No, s obzirom na to da živimo na Balkanu, koji svojom burnom istorijom dovodi do toga da različito posmatramo jedni druge, shodno tome iza koje granice se nalazimo ili kom Bogu se molimo, da li su stvari drugačije…? Da li smo nešto naučili do sada o toleranciji ili je dug put tek pred nama?
Mešoviti brakovi, kažu oni koji se sećaju nekih drugih vremena, ranije nisu bili retkost. Da li je u pitanju idealizovanje prošlosti ili je ranije zaista bilo lakše nositi se sa razlikama koje danas u mnogim slučajevima predstavljaju kamen spoticanja, teško je reći. No, ni danas nije retkost da se nacionalnost i/ili vera predstavljaju kao nešto preko čega se ne može tek tako preći. Ovakvi stavovi zastupljeniji su kod starijeg stanovništva i u tradicionalnijim sredinama.
No, srce ne bira, tako barem govore oni čije srce zaista nije biralo veru ili naciju. Šta može onda da se učini ako bi odluka da se udamo za nekoga ko nije “naš” naišla na oštro osuđivanje porodice? Čini se da je na svakom pojedinačnom paru da pronađe način da se sa tim pitanjem nosi.
Na različitu veru ili naciju ne gledaju svi ljudi isto. Oni koji imaju neposredno iskustvo sa, na primer, ratovima devedesetih, imaju sasvim drugačije doživljavanje ove teme od onih koji su se rodili i odrasli kasnije. Upravo je neposredno iskustvo to koje ne dozvoljava da sve one koji se sa takvim merilima ne slažu diskreditujemo. Jer, bolna je istina da je sasvim jedna stvar o ratu i stradanjima ljudi učimo iz udžbenika iz istorije, a sasvim druga da ih osetimo na svojoj koži. Zato ovde nije moguće primeniti univerzalni imperativ poštovanja različitosti. U idealnom svetu, u svetu u kom postoje samo razumevanje, ljubav i praštanje, možda bi takvo nešto bilo moguće. Ali, takav svet ne postoji i zato je realnost često mnogo surovija.
Mlada i mladoženja koji se upuštaju u ovu “avanturu” moraju zato dobro da promisle o mnogim stvarima. Od pristanka obeju porodica, do mnogobrojnih dogovora. Jer, ljubav sama za sebe nije dovoljna ni kod parova koji nemaju ovaj izazov pred sobom. Dogovor i kompromis oko toga koji običaji će se poštovati, kako će vaspitavati deca, kako će se međusobne razlike uvažavati… Kao što je rečeno, ovo su sve pitanja i za mladence koji ne dolaze iz različitih sredina. Kod onih koji dolaze, oni sa sobom nose jednu kompletno novu dimenziju, koja iziskuje mnogo prilagođavanja, razumevanja, poštovanja i strpljenja.
Ono što jeste najvažnije, u ovakvim, ali i svim ostalim slučajevima, jeste da postoje dobre osnove između (budućih) mladenaca. To podrazumeva otvorenu komunikaciju, spremnost na kompromis, spremnost i na to da će ponekad biti teško, izazovno ili bolno. Ako se, pak, iza svih ovih stvari kriju istinska ljubav, razumevanje i dobronamernost, onda će par zajedno moći da radi na izgradnji svoje zajednice, bez obzira na sve izazove koji im se nađu na putu. Takve, ljudske vrednosti, daleko su iznad razlika koje su prirodno ili veštački kreirane među ljudima.
Autor: Ina Poljak
Nema komentara još uvek. Budite prvi!