Ah, ta ljubav. Kolike su se pesme, knjige, pisma… o njoj pisale, kolike su studije vršene da se pronikne u njenu suštinu… Koliko se samo bavimo ljubavlju, onom romantičnom, ali imamo li o njoj zaista prave, proverene informacije?
Ako stupaš u brak, onda bi ljubav, nekako, trebalo da se podrazumeva. Ako stupaš u brak, a nema ljubavi (i nije zbog papira), onda, šta da ti kažem – srećno. Da bi brak bio skladan, ljubav je nužan element. Da li je to tačno?
Ako jeste, kako se onda objašnjavaju svi oni brakovi, karakteristični za nešto davnija vremena, gde se supružnici do dana svoje svadbe gotovo nisu ni poznavali, pa su se, opet, vremenom zavoleli i živeli u ljubavi? Sećaš li se da se i Ned Stark i Kejtlin Tuli pre braka nisu poznavali, a kamoli voleli? Ipak su, posle nekog vremena, postali simbol ljubavi i zajedništva među ljudima. (Referenca se odnosi na likove iz knjiga „Pesma leda i vatre“, odnosno TV serije „Igra prestola“).
Foto: Tumblr
U delu sveta koji mi nastanjujemo, dogovoreni brakovi ipak nisu toliko česti, posebno ne u XXI veku. Uzmimo zato da je ljubav nužan element za skladan brak. Zašto? Pa, ako ne voliš osobu pored koje planiraš da se budiš do kraja svog života, onda to neće biti baš srećan brak. Jednostavno je. Možda ćeš ga zavoleti kasnije, možda si prestala da ga voliš, ali ako ga ne voliš sad, u ovom trenutku, dok planiraš da se udaš za njega, nije li to već previše „možda“ na koje moraš da računaš?
Ako je ljubav nužna, da li to onda znači i da je dovoljna? Važno je da se volimo, pa će onda, nekako, sve doći na svoje? Nema veze što me neke njegove navike strašno živciraju, jer važno je da ga volim?
Hm, pa, zapravo, i ne baš. Jer, istina je da je ljubav možda nužna, ali sasvim sigurno nije dovoljna. Jer, ljubav će prva da izleti kroz prozor kada se pojave svakodnevni i ostali životni problemi. Tu na scenu stupaju otvorenost, poverenje, komunikacija i zajedništvo. I sve to može da bude izgrađeno na temeljima ljubavi, ali isto tako je za negovanje ovih vrednosti potreban rad na njima, uz posvećenost i svesnost da ljubav ne nestaje onog momenta kad prvi put poželiš da i ti, zajedno sa njom, iskočiš kroz prozor. Brak, kao zajedništvo dva različita bića, spremna na to da kroz život koračaju zajedno, mnogo je više od same ljubavi.
Problem sa pitanjem da li je ljubav dovoljna dodatno se komplikuje činjenicom da mnogi mešaju pojmove ljubavi i zaljubljenosti, a one ne moraju jedna sa drugom imati nikakve veze. Zaljubljenost je upravo ono kada imaš leptire u stomaku i posmatraš ga kao princa na belom konju. On je, prosto, savršen. Zapravo, kada smo zaljubljeni, osoba prema kojoj gajimo ta nežna osećanja zapravo nije realna osoba, već naša sopstvena projekcija idealne osobe. Onda kada se te ružičaste naočare skinu – kada realnost i dnevna svetlost stignu u takav odnos, često dolazi i do prekida veze i do nestanka svih tih lepršavih osećanja. Prosto, shvatiš da osoba za koju si verovala da je baš prava za tebe ima nepodnošljive navike ili je, jednostavno rečeno, običan kreten (šta god to, po tvojim merilima, značilo).
Ljubav je, pak, ono kada poznaješ nekoga uzduž i popreko, a opet biraš da sa njim ostaneš. Znaš koje su njegove dobre strane i voliš ih, ali isto tako znaš koje su mu i loše strane, a opet ih prihvataš kao deo njega. Istinski i suštinski ih prihvataš, ne samo kozmetički i deklarativno. Tolerišeš, a ne trpiš. Ogromna je razlika.
Ljubav se suštinski razlikuje od zaljubljenosti po tome što je ona zasnovana na realnim osnovama – kod ljubavi, voliš realnu osobu; kod zaljubljenosti, voliš svoju sliku idealne osobe projektovanu na realnu osobu, pri čemu se one nimalo ne moraju poklapati. I kod ljubavi mogu da ti klecaju kolena; o, i te kako, samo što se kod ljubavi neće desiti da, kad shvatiš da je tvoj princ samo obično ljudsko biće, sa vrlinama i manama, pobegneš glavom bez obzira. Možda i hoće – ako su te mane zaista nešto što ne želiš i ne treba da trpiš, ali to je već neka druga tema.
Psiholozi kažu da romantična ljubav ionako ima svoj rok trajanja i da, vremenom, preraste u prijateljsku ljubav. Iako i sama spadam među psihologe, odbijam da se složim sa ovom činjenicom. Ona jednodimenzionalno posmatra konstrukt romantične ljubavi, čija je prijateljska ljubav svakako sastavni deo. Svesti sve ono što jedan partnerski odnos podrazumeva na prijateljsku ljubav nepošteno je prema kompleksnosti odnosa koje su dve osobe izgradile. Jer to je mnogo više od ljubavi, onda kada se gradi, godinama i strpljivo, na zdravim osnovama. A za to je ljubav prilično neophodna, kao što je za supu neophodna voda. Ali, voda nije sve što čini supu, zar ne?
Nema komentara još uvek. Budite prvi!