Za većinu ljudi današnjice, između braka i ljubavi stavljen je znak jednakosti. Makar svi tome težimo, zar ne? Čak i kod brakova čijem su sklapanju doprineli različiti motivi osim ljubavi prema partneru, opet je u pitanju nekakva ljubav – ljubav prema novcu, prema statusu, prema moći… No, ovde ćemo se baviti jako širokom, a opet i dalje vrlo misterioznom temom – ljubavi prema osobi sa kojom stupamo u brak.
Mladenci na venčanju najčešće veruju da će njihova ljubav trajati do kraja njihovih života. “Dok nas smrt ne rastavi“ – fraza koja dovoljno govori o očekivanjima koja se stavljaju pred mladence, odnosno koje oni stavljaju sami pred sebe i svoj brak. I svi mi znamo primere baš onih preslatkih baka i deka koji se, pogureni i izborani godinama, i dalje drže za ruke. One parove koji i posle decenija braka deluju kao da im kolena zaklecaju kada se neočekivano sretnu. I svi baš verujemo da će i nas zadesiti isto.
Ipak, činjenica je da se ogroman broj brakova završava razvodom. Ne morate biti genijalni matematičar da bi vam ova jednačina bila jasna: očekivanja su daleko veća i rasprostranjenija od onoga što donosi realnost.
No, baka i deka koji se gledaju očima punim ljubavi sigurno svoj odnos nisu osvojili na lutriji, niti ih je zadesila nekakva kosmička sreća, pa spadaju u onaj mali broj srećnika koji su zaista pronašli svoju srodnu dušu i odnos sa njom održali. Što će reći – takav odnos se gradi, godinama i strpljivo.
Šta kažu psiholozi o tome na koji način održati ljubav u životu? Isti ti psiholozi prvo su udarili šamar poimanju romantične ljubavi kakvu vidimo u filmovima i knjigama sa pomalo sladunjavim naslovima: rekli su nam da ljubav ima rok trajanja. Da “ne mogu da živim bez tebe” ljubav, prepuna strasti, traje neko vreme, a zatim ona prerasta u prijateljsku ljubav, ojačanu zajedničkom porodicom, intimnošću i bliskošću.
Onda su se isti ti psiholozi (dobro, nisu isti, ovo je nekoliko generacija kasnije) dosetili da bi mogli da istražuju šta je to što dovodi do razvoda. Logika je u ovom slučaju učinila svoje, pa su se vrlo brzo i lako izdvojili faktori poput negativnih emocija i nedostatka komunikacije. Da, šokantno. Sledeći naredni korak bio je – hajde da istražujemo šta je to što dovodi do srećnog braka, a ne do bračnog kolapsa!
Jedna od takvih stvari jeste uživanje u zajedničkim aktivnostima. Bile to sitnice poput subotnjeg piknika ili odlaska u bioskop, investiranje u zajedničko vreme razvija i produbljuje odnos između dvoje ljudi. Ovo posebno važi za nova iskustva – brojni istraživači slažu se u tome da se vezujemo za one osobe sa kojima proživljavamo stvari koje do tada nisu bile deo našeg iskustva. Još ukoliko su takva iskustva pozitivna, te uključuju smeh i uživanje, onda je to dobitna kombinacija. Nisu za džabe izmišljen medeni mesec i sva ta romantična, egzotična putovanja…
Zahvalnost koju ne samo osećamo, već i iskazujemo svom partneru, takođe je jedan od takvih faktora. Kada godinama živimo sa nekim, vremenom polako prestajemo da opažamo sve one sitnice koje ta osoba čini za nas – počinjemo da sve to posmatramo kao nešto što se podrazumeva i uzimamo stvari zdravo za gotovo. Međutim, iskazivanje zahvalnosti, otvoreno i ne samo kad je rođendan ili Nova godina, našem partneru šalje poruku da, i pored svega krupnog što nas vezuje, još uvek umemo da cenimo i sitnice koje on za nas čini. Od zahvalnosti za dodatu čašu vode, preko toga što je divan otac i odan suprug, zahvalnost je divna, ali kada se jasno i glasno iskaže!
Ispitivanje faktora srećnog bračnog života je pokazalo da bliskost ne podrazumeva samo da budemo tu kada smo potrebni našem partneru tokom nekog teškom životnog razdoblja. Kada smo tu za njega i u lepim trenucima, kada se proslavljaju svi oni mali trijumfi, kada se sitnim pobedama trasira put za one krupne – tada “i u dobru i u zlu” dobija svoje pravo značenje. I ovoga puta nije samo prigodna fraza koja se govori pri velikim obećanjima i još većim očekivanjima.
Foto: mymodernmet.com, tumblr, loveitsomuch.com; Autor: Ina Poljak
Nema komentara još uvek. Budite prvi!