Od postanka sveta, verovatno se ni o jednoj temi nije toliko pisalo koliko o ljubavi. Od nauke koja je pokušala da je stavi pod mikrosokop, pa do petparačkih ljubavnih romana, tema ljubavi verovatno nikada neće biti iscrpljena. Shodno tome koja perspektiva nam je najbliža, o njoj stvaramo određene stavove, a neki od tih stavova su čiste zablude. No, može li se nešto što je, na prvi pogled, iracionalno i nekontrolabilno, smatrati stavom? I kako to neko može da ima pogrešan stav o ljubavi?

Svadbe obično impliciraju ljubav, danas više nego ikad. To je, donekle, ironično, pošto su brakovi koji su ranije nastajali često bili bez te “ne mogu da živim bez tebe” komponente romantične i strastvene ljubavi, a bivali su trajniji i stabilniji. No, današnje zablude o ljubavi najviše se tiču jedne ključne stvari, a blog o svadbama je možda poslednje uporište da se brojnim ženama na to skrene pažnja. Ta ključna stvar, uz rizik da me oni koji sebe nazivaju beznadežnim romaticima spale na lomači, glasi:

LJUBAV NIJE DOVOLJNA.

Ljubav je nužan, ali ne i dovoljan razlog da sa nekim budete u vezi, a posebno da stupite u brak. Sasvim je jedna stvar voleti nekoga zbog onoga što jeste, a sasvim druga stvar pristati na vezu koja se sastoji od čistog prezira nekih partnerovih osobina i ujedno i ljubavi kao izgovora zašto se iz te veze ne izlazi.

Da pojasim: sigurno ste čuli za neke od sledećih primera:

“On je malo nezgodne naravi, ali ja ga volim, šta ću.” ~ Obično se ta nezgodna narav, nažalost, pretvori u članak u crnoj hronici nad kojim svi danima ostavljamo zgranute komentare i podižemo obrve, a onda zaboravimo. Pa dođe sledeći i tako u krug. Žene koje su žrtve nasilja, bilo psihičkog ili fizičkog (oba su podjednako destuktivna!), kao jedan od najčešćih razloga zašto ne ostavljaju nasilnike govore da je to zbog ljubavi. Naravno, nije u pitanju ljubav kao opšteprihvaćen pojam, već ljubav koja je pomešana sa određenom patologijom i usvojenom ulogom žrtve, ali to je preširoka tema. Žene koje pristaju da žive u strahu, koje se plaše reakcije svojih partnera, a ostaju sa njima u vezi, nažalost su u jako velikoj meri same odgovorne za ono što sledi. Ipak, određen broj njih smatra da ih upravo ta ljubav odriče odgovornosti. Jer, “ljubav je slepa i luda”, zar ne? Pa, ne baš, ali vratićemo se na ovu opasnu zabludu…

“Kontroliše svaki moj pokret i pored njega sam manja od makovog zrna, ali volim ga i ne mogu da živim bez njega.” ~ I ovo je još jedan od potencijalnih scenarija iz crne hronike. Na početku, ljubomora služi kao dokaz ljubavi. Uskoro ta “slatka” nagrada postaje gorka pilula. Od zabrana i ograničavanja kretanja, pa sve do udžbenički psihopatskog ponašanja kada i ako dođe do prekida veze. Ljubav nekad ovde služi ne samo kao izgovor, već kao oruđe za prikrivanje straha, što dodatno komplikuje problem.

“Zbog njega mi je život pakao, ali ne smem da ga ostavim jer ću bez njega da umrem.” ~ U ovakvom scenariju, a sva tri su nalik jedan na drugi, često i nije reč o ljubavi, već o emocionalnoj zavisnosti. Raskid veze i razdvajanje od partnera tretiraju se kao nešto potpuno katastrofalno i nepodnošljivo. Najčešće se u osnovi kriju snažna nesigurnost, strah od samoće i nemogućnost da se tolerišu negativna osećanja kakva donosi raskid. Stoga se ostaje u vezi, pod najstarijim izgovorom na svetu: “Ali ja njega volim”. U ovu kategoriju spadaju i one žene koje “ne vide” neverstva svojih partnera i trpe razna ponižavanja zarad očuvanja iluzije pred drugima ili sobom da su u (srećnoj?) vezi ili braku.

Dakle, “ljubav je slepa”. Da, može biti da je to tačno. Ne biramo u koga ćemo da se zaljubimo. Ali, ima tu jedna “caka”. Ako ne biramo u koga ćemo da se zaljubimo, onda barem biramo sa kime ćemo biti u vezi ili braku. Biramo, svesno i odgovorno, svoje partnere. Jer, ljubav nije groznica koja ljude obuzima i oduzima im zdrav razum. To je možda zaljubljenost, ali ona je prolazna. No, osećaj ljubavi nije nekakav virus koji nam parališe zdrav razum; ljubav nam ostavlja očuvane sve više kognitivne funkcije: rasuđivanje, planiranje, razmišljanje o posledicama i o odgovornosti. Zato je u ovakvim slučajevima ljubav najčešće izgovor za nešto sasvim drugo. Možda i za neznanje da postoje opcije.

I muškarci, svakako, mogu da boluju od istih boljki. Ali, žene su uglavnom spremnije mnogo toga da trpe zarad izgovora ljubavi. To nije nikakva antifeministička tvrdnja, već je stvar koja je potpuno objašnjiva biologijom: žene su reproduktivno sposobne do određenog životnog doba i njihova reprodukcija daleko je telesno i psihološki kompleksnija. Muškarci su, sa druge strane, sposobni da stvaraju potomstvo, teoretski, do kraja života. Zato su žene često “žrtve” svojih bioloških satova, u čemu se može nalaziti deo objašnjenja za ovaj, nažalost ne tako redak, fenomen.

Zato je na nama, ženama, da držimo do sebe. Da znamo šta su sitne mane koje možemo da tolerišemo, a šta su dil brejkeri. Nema te ljubavi koja može da toleriše nasilje, nepoštovanje, grubost, nedostatak ljudskosti. To nikada nije ljubav. I mi smo ravnopravne učesnice veza u kojima se nalazimo i imamo moć donošenja odluke da nešto ne želimo da trpimo. Čak i kad volimo partnera, čak i kad nam se zaista čini da ćemo bez njega svisnuti… Jer svakako je manja šteta da par meseci patimo nad raskinutom vezom, nego da spremamo venčanje sa nekim za koga već pre braka slutimo da nije dobar. Ni za nas, ni za sebe. A stvari se, same od sebe, vremenom ne menjaju, niti razrešavaju. Naprotiv…

Autor: Ina Poljak