Do moje svadbe ostalo je nešto više od dva i po meseca, što je, prema mojim nepreciznim ali optimističnim proračunima, sasvim dovoljno vremena da se sve preostalo sredi. Dovoljno u smislu da ne moraš da završavaš tri različite stvari u jednom danu, a opet ne previše kako se ne bi opustili i ušukali se u taj lažni osećaj sigurnosti koji pruža “ma ima vremena” (pogrešna) procena.
Ostalo je još dosta toga da se uradi, ali me ne brine jer znam šta ću, kod koga ću i kako ću, pa je preostao onaj izvršni deo koji nije tako strašan. Odluke ipak zahtevaju najviše energije, a njihovo sprovođenje je samo završavanje posla. Ono što u međuvremenu radim jeste odgovaram na pitanja. Svako koga poznajem i ko zna da se udajem postavlja mi pitanja. Fora je u tome što su to sve dragi ljudi, ali smenjuju se samo oni, pitanja su ista – gde ćeš ovo, kako ćeš ovo, jesi li ono? I onda ti to, vremenom, dosadi pa se povremeno praviš da ne znaš o kakvoj svadbi oni pričaju i da žuriš na autobus (ovo kod onih baš najvatrenijih, inače zaista nema potrebe). U svakom slučaju, može se preživeti.
A tu su i određena očekivanja koja se stavljaju pred mladu. Elem, problem koji imam u vezi sa vođenjem računa o svakoj mogućoj sitnici na sopstvenoj svadbi jeste što mene sve te sitnice zaista istinski ne zanimaju, a očekuje se da bi, kao mladu, trebalo da me zanimaju. Da li će biti ova ili ona vrsta cveća, nije nevažno, ali nije ni pitanje o kome ću razmišljati dva i po meseca ranije. Mogu da shvatim da neko to doživljava drugačije i želi da zaista svaka sitnica bude na svom unapred isplaniranom mestu, ali ja tako ne funkcionišem. Kada bih u svojoj glavi nosila upitnike po pitanju svega što me čeka, ti upitnici bi se toliko narojili da bih morala da se bavim samo njima, ne i onime što oni zapravo pitaju. Zato ponekad kažem da ne znam još uvek kakvo ću imati cveće, a da ću uskoro znati pa ću im, ako baš lude od želje da saznaju, javiti. Obično neće, što i nije čudno. 🙂
Foto: Tumblr
Ponekad, a to i nije tako retko, osećam kao da sam pod pritiskom da imam određne emocije spram svadbe. To je obično u susretu sa ženama i to sa onim koje su već udate, starije od mene prilično. Njihovo ushićenje u vezi svadbe i braka, koje nastane tako naglo i iznenada, onda traje neko vreme za koje ja obično glumim da sam isto tako ushićena, a onda najpre pad intenziteta oduševljenja sve do njegovog potpunog gašenja. Mogu da shvatim da ljudi svadbe doživljavaju kao nešto veliko i lepo, i moja svadba za mene jeste velik i lep događaj, ali jednostavno ne doživljavam stvari na način koji bi zahtevao cikanje kao metod izražavanja emocija povodom sitnica kao što su cveće, torta, bidermajer.
No, znamo da je za mir u kući pre i posle svadbe važan kompromis, tako da mi ne padne kruna sa glave ako par puta odglumim da sam neviđeno ushićena i da ću naprosto dobiti fras ako uskoro ne odlučim da li ću na stolu da imam ljiljane ili kale. Lakše je nego da objašnjavam da mi je kompletno svejedno, da je svako cveće lepo, da je to moja svadba na kojoj ću da se udam, gde će biti meni važni ljudi, te da je događaj za mene već dovoljno važan i da nemam potrebu da mu pojačavam važnost kroz lupanje glave nad pitanjima koja u konačnici neće imati nikakve veze sa tim kako će biti na svadbi, a kamoli posle nje.
Nema komentara još uvek. Budite prvi!