Da li je razvod braka najveći životni neuspeh?

U velikim životnim prekretnicama, skloni smo da pravimo preseke i osvrte na svoj kompletan dosadašnji život. To se, što je u neku ruku ironično, posebno odnosi na negativne događaje: kada izgubimo nekoga ili nešto što nam je bilo važno i vredno. Uskoro upadamo u čarobni krug preispitivanja toga ko smo i kako smo ovde dospeli. Sasvim prirodna emocija tuge, a sa njom i ostale koje prate ovakve događaje, sigurno nam ne pomažu u tome da se održimo na površini…

Razvod braka spada u sam vrh najstresnijih događaja u životu svake osobe koja ga preživi. A ljudi ga uglavnom prežive i to je dobra vest.

Međutim, ono što je takođe činjenica je da razvod zaista može da uzdrma nečija uverenja do srži. Onaj ko se suočio sa razvodom, može da iskusi snažna osećanja besa, razočaranosti, izneverenosti, ljutnje, patnje, očaja… može da preispituje svrhu svog kompletnog postojanja, svrhu ljubavi, braka i partnerskih odnosa. Može da ne izlazi iz kreveta danima, da bude depresivan, da ne želi ni sa kim da se vidi, da želi samo da sedi i očajava nad svojom sudbinom. Može da upadne i u drugu krajnost i da se pretvara da je sasvim dobro, da izlazi više nego ikad i pokušava da preskoči ceo onaj deo u kom tuguje i preispituje sve što se preispitati može.

Sva ova osećanja i ponašanja su, međutim, normalna. Razvod za većinu ljudi predstavlja veliki udarac. Ono u šta smo verovali i ulagali svoje vreme i energiju, sada se ruši. Tome posebno mogu da doprinose okolnosti pod kojima je došlo do razvoda: da li je neko nekoga prevario, da li su neka očekivanja bespovratno izneverena, odnos narušen, bliskost izgubljena… i od samog razloga (a to najčešće nije samo jedan jedini razlog) može da zavisi i snaga udarca, ali ono što je zajedničko svim razvodima (odnosno onima koji se ne svode na puko raskidanje sklopljenog ugovora) jeste da je on težak. I sasvim je normalno takvim ga doživljavati, jer on to istinski jeste.

Mnogi razvod braka doživljavaju kao poraz i kao svoj najveći životni neuspeh. Ni to nije iznenađujuće, a ljudi se posle nekog vremena ipak oporave. Nauče da žive sa svojim “neuspehom”, vremenom počnu drugačije da ga doživljavaju. Nauče da prihvate da su odnos koji su imali sa svojim bivšim partnerom izgubili. Za sve to je potrebno vreme.

Tokom tog vremena, važno je dati sebi oduška. Dozvoliti sebi patnju i sve ono što je sastavni, normalni deo procesa tugovanja usled gubitka. Na njega je nemoguće staviti veliki flaster i strpljivo čekati da rana zaraste. Ona hoće zarasti, ali ne ako pokušamo da je ignorišemo. Pokušaji preskakanja bola, koji je sastavni deo života i stresnih situacija kakav je razvod, mogu da dovedu do toga da se o njega spotaknemo kada najmanje očekujemo i da pad bude daleko bolniji. Vreme i prihvatanje učiniće da sa bolom najpre naučimo da živimo, a vremenom će njegov intenzitet postajati sve manji, do te mere do koje razvod više nije noćna mora i podsetnik da nismo uspeli, već samo još jedno vredno iskustvo koje je moglo da se završi gore nego što jeste – ostankom u lošem, nefunkcionalnom braku, što bi na duže staze donelo daleko više bola i nesreće nego sam proces preživljavanja razvoda.

Autor: Ina Poljak