Nedavno sam razgovarala sa drugaricom o tome šta se sve stvarno menja udajom i iznela joj svoja iskustva i zapažanja. Ona nije udata, i rekla mi je da postoji jedna stvar u vezi sa udajom koja je plaši – da li će izgubiti svoj identitet?
Tako sam počela da razmišljam o ovoj temi, ali i o svom iskustvu. Da li stvarno postoji mogućnost da se udajom izgubi identitet? Kako bi to tačno izgledalo?
Ako malo zagrebemo ispod površine problema, ovakvo pitanje može se čini više nego opravdanim. U našoj kulturi (ali ne samo u našoj; u mnogima) žene imaju, makar formalno, više stvari koje im se nakon udaje menjaju. Na primer, prezime (što nije samo birokratska stvar, već zahteva i izvesnu dozu prilagođavanja; kao kada me je policajac pitao kako se prezivam, a ja nisam znala odmah da mu odgovorim), a za mnoge i adresu prebivališta. Mnogim ženama ove promene su velike – sama selidba može da bude stresna stvar i, iako odlaze da, što se kaže, sviju svoje gnezdo, ipak postoji određena doza osećaja da napuštaš mesto u kom si do sada živela i za koje te, prirodno, vezuju uspomene.
Naravno, to su promene koje su najuočljivije, ali šta bude sa ženama kod kojih su one još drastičnije? Koje, recimo, promene grad ili državu, ostavljajući za sobom sve svoje prijatelje i dobar deo svog dosadašnjeg života? Ili sa onima koje, recimo, odluče da više ne rade, da se posvete porodici, što je takođe potpuno legitimna odluka? Ili sa onima koje se udaju trudne, pa ne samo da imaju novu ulogu supruge, već uskoro i majke? Dve velike i važne uloge za koje se često očekuje da ih prihvatimo potpuno prirodno, iako to sa sobom svakako može nositi izvesne izazove.
Dosta je to promena, zar ne? A promene, čak i kad su nabolje, obično nose sa sobom izvesnu dozu stresa. To je zato što zahtevaju da se prilagođavamo novonastalim okolnostima i, bez obzira što su te okolnosti pozitivne, ipak moramo da menjamo svoj ustaljeni obrazac življenja i eto stresa, baš onda kad si mislila da je svadba prošla i da možeš da odahneš. A prilagođavanje te zapravo tek čeka.
Foto: www.skepticalob.com
I nakon svih tih pitanja, zapitala sam sebe – OK, da li je meni jedan deo identiteta izbrisan time što sam se udala? Jedan mali deo koji je sada popunio folder “supruga”. I onda mi je brzo postalo jasno da naši životi i uloge koje u njima gubimo i stičemo nisu kao memorija na računaru – kad se popuni, onda nešto mora da se izbriše kako bi stalo nešto novo. Da se presnimi. Kod identiteta nema presnimavanja. Ima mesta za sve – i za biti ljudsko biće, pa žena, supruga, majka, poslovna žena, domaćica… sve što ti srce poželi. I tako se udajom samo stiče još jedna dimenzija identiteta, koja ni na koji način ne mora da bude u konfliktu sa svim drugim ulogama. Okolnosti će ponekad zahtevati da se, privremeno, odrekneš svega onoga što donosi jedna uloga zarad neke druge (na primer, verovatno nećeš sa drugaricama ispijati kafe svaki drugi dan kada se tek porodiš), ali ništa od toga nije za stalno. I ako napraviš pogrešan izbor (odlučiš da se ratosiljaš karijere, pa zažališ kad shvatiš da slobodno vreme ima smisla tek kada je organizovano oko obaveza), uvek se možeš predomisliti. Ta sloboda je upravo ono što je sjajna stvar kod balansiranja uloga i odlučivanja šta su nam trenutni životni prioriteti. A tu slobodu najćešće ugrožavamo mi sami, naše poimanje prepreka koje uopšte ne moraju biti realne.
Stvar je u izboru. Isto kao što možeš da doživiš svoju ulogu supruge kao još jednu dimenziju svog identiteta, isto tako možeš i da se odrekneš većeg dela svog identiteta, da se zatvoriš u kući i ne budeš ništa drugo do supruga. Možda zvuči čudno, ali stvarno možeš. Izbor je, dakle, na tebi, a to znači i odgovornost. Nije brak kriv, niti muž, niti obaveze… odgovornost je isključivo na tebi, na meni, na svima nama, kako ćemo organizovati svoje živote i šta ćemo činiti sa opcijama koje imamo na raspolaganju.
Nema komentara još uvek. Budite prvi!