Kada govorimo o braku, porodici, načinu života i o odnosu muškarca i žene, najčešće poredimo današnju sliku sa onim što znamo o tradicionalnoj patrijarhalnoj porodici nekad. Ovoga puta istraživali smo na temu braka i porodice kod starih Rimljana i otkrili fascinantnu sličnost, te da je tu koren svega što znamo i u šta verujemo.
Prvobitna bračna zajednica u Rimu bila je mnogočlana, činili su je braća sa svojim ženama i njihovom decom. Vremenom se smanjila samo na jedan bračni par i njihove potomke. Rimska porodica, baš kao i srpska tradicionalna, bila je patrijarhalna. Otac porodice paterfamilias je muškarac kome pripada porodica i koji nad njom ima svu vlast i apsolutnu moć.
Naročito je bila uvažavana žena porodičnog starešine, paterfamilias-a. U porodici je imala povlašten i autoritativan položaj u odnosu na mlađe žene. O ulozi svekrve u srpskoj tradicionalnoj porodici ranije smo pisali ovde.
Za Rimljane brak je značio sporazum dve strane. Za zaključenje braka bilo je neophodno da se ispune određeni uslovi. Pre svega bilo je potrebno da supružnici imaju pravo na zaključenje braka – ius conubi, odnosno da su rimski građani i Latini. Zatim je bilo potrebno utvrditi da ne postoje pravne smetnje, da su odgovarajućeg uzrasta, pristanak paterfamilijasa, i na kraju da su bračni drugovi različitog pola.
www.magnoliabox.com
Mladi Rimljani u brak su mogli stupati punoletstvom. Za devojčice je počinjalo sa dvanaest godina starosti, a za dečake između četrnaest i petnaest. Naime Rimljani su smatrali da devojčice ranije sazrevaju od dečaka. Prošli su vekovi, a vidimo da se po tom pitanju do danas stvari nisu mnogo promenile. Kada se proceni da je mladić stasao on oblači mušku togu i tim ritualom zvanično postaje punoletan.
Kao i u našoj tradiciji, postoje podaci koji govore o tome da se brak mogao zaključiti i protiv volje supružnika. O tome su odlučivali porodične starešine, paterfamilias-i. U to vreme brak je posmatran kao dobar poslovni potez, kako u siromašnim tako i u bogatim porodicama.
Nama su danas poznata dva koncepta braka u rimskom društvu.
Brak sa manusom
Manus je latinska reč za ruku, a ruka je u rimskom pravu predstavlja simbol vlasti. Ona je izraz pažnje, nežnosti, prijateljstva, poverenja, ali i moći, vlasti i snage. Zaključiti brak sa manusom za ženu znači doći u potčinjeni položaj. Žena je udajom dobijala isto mesto na društvenoj lestvici na kojem joj je bio suprug. Svom imenu dodavala je ime muža. Udajom je gubila pravo na nasledstvo u matičnoj porodici. Osnovni cilj braka ogledao se u rađanju dece i produženju porodične loze. Kasnije ga je zamenio koncept braka bez manusa u kojem su se položaj žene i odnosi između supružnika znatno poboljšali.
oakrrome.wordpress.com
Brak bez manusa nastajao je zajedničkim životom. Počinjao je dolaskom žene u kuću njenog muža, a prekidao se prestankom zajedničkog života. Svaki bračni drug zadržavao je imovinu koju je imao pre braka, a onu koju su stekli u braku bi pripadala mužu.
Do danas očuvan i nama dobro poznat svadbeni običaj kupovine mlade potiče zapravo iz rimskog perioda. Najpre su muškarci zaista kupovali žene, što se kasnije pretvorilo samo u ritual u kojem je muškarac prividno kupovao mladu pred pet svedoka, punoletnih rimskih građanja i pred službenim licem.
Uprkos tome što je pozni period rimskog carstva okarakterisan je kao vrhunac dekadencije, kada su muškarci dozvolili sebi seksualnu slobodu zahvaljujući velikom broju robinja i procvatu prostitucije, Rimljani su i dalje insistirali na monogamiji i vernosti svojih supruga. Žensko neverstvo i pijanstvo smatrani su za teške i ozbiljne povrede pravila društvenog ponašanja i strogo su kažnjavani, nekada čak i smrću.
foto: www.idocelebrant.wordpress.com
Autor: Ljiljana Lazić
Nema komentara još uvek. Budite prvi!