Dnevnik buduće mlade: Zbogom, prezime

Nikada nisam preterano razmišljala o tome šta ću sa svojim prezimenom kad se udam. Tačnije, nisam htela o tome da mislim.

Kad sam bila mala, svoje neuobičajeno ime i prezime za podneblje pod kojim sam odrastala nisam baš volela. Obično sam morala nekoliko puta da ponavljam kako se zovem, da odgovaram na pitanja da li je to ime ili nadimak, šta sam kog vraga po nacionalnosti i slično. Međutim, kada sam malo porasla, shvatila sam prednosti egzotičnog imena i prezimena. Kada jednom čuju moje ime i prezime, ljudi ih obično zapamte. Ili ako ih ne zapamte, sledeći put kad se sa njima susretnu prisete da su ih ranije već negde čuli. Sviđalo mi se što sam među Jelenama, Ivanama, Milicama (što su sve imena mojih drugarica), ja bila – Ina.

A onda je došlo vreme da se udam i da smislim šta ću sa svojim prezimenom.

Nikada mi se nije posebno dopadala ideja dodavanja prezimena. Mama mi je dala kratko ime baš da bi bilo jednostavno za zapamtiti ga i potpisati se. Uz kratko prezime, to je bio pun pogodak. Dodati mu još jedno totalno bi pokvarilo koncepciju. Kada bi neko spomenuo (obično neki muškarac) kako ga živcira kad žene imaju dva prezimena u stilu “hajde, bre, odluči se”, uvek sam ih branila argumentacijom da nije nimalo lako odreći se svog prezimena i da uzimanje i muževljevog predstavlja odličan kompromis. I zaista to mislim, samo što mi to rešenje nije, u mom slučaju i iz gorenavedenih razloga, prihvatljivo.

Da se razumemo, odreći se prezimena uopšte nije mala stvar. Svoje prezime nosim od kad znam za sebe. Svi moji dokumenti, diplome, sve gde sam ostavila pisani trag, sve je potpisano tim prezimenom. To je prezime deo moje ličnosti, mog identiteta. I sad treba da ga se odreknem. Da ga zamenim. Ili da mu dodam još jedno prezime. Kako ću to?

Istraživala sam opcije. Da zadržim svoje i pravim se blesava, nije mi se dopadalo. Ipak se udajem, želim da svi u budućoj porodici imamo isto prezime. Nemam nikakvo objašnjenje, nego to prosto želim. Da budemo jedna porodica, okupljena pod jednim prezimenom. Što implicira da je jedina opcija koja mi ostaje – da se odreknem svog i uzmem muževljevo.

Dugo sam o tome razmišljala. Moj sadašnji momak/verenik je potpuno liberalan po tom pitanju, sasvim mu je u redu da ja i isključivo ja odlučim kako želim. I tako sam razmišljala i razmišljala, misleći kako imam dovoljno vremena i ne znajući da ću već pri zakazivanju venčanja morati da se opredelim.

U jednom razgovoru sa tatom, iznela sam mu svoje nedoumice. Tata je tradicionalan i mišljenja je da treba da uzmem muževljevo prezime i da ne izvodim besne gliste. Svako je pričao i gledao na istu stvar iz svoje perspektive. A onda je rekao jednu rečenicu koja mi se urezala u pamćenje.

“Ako ti se ceo identitet zasniva na prezimenu, onda je*eš taj identitet.”

Čekaj, stani, kako bre. A diplome, a pasoš, a lična karta, a svi moji radovi. Sve to sa jedne strane. A šta je sa druge?

Dolazimo kod matičara i zakazujemo venčanje. Žena me pita šta ću sa prezimenom, tek tako. Spremam se da joj kažem: “Izvinite, gospođo, ali ja još nisam odlučila”.

Ali istovremeno čujem sebe kako izgovaram: “Uzimam prezime.” Ona to zapiše, najnormalnije, kao da se ništa nije desilo.

Kad smo izašli, isti taj budući muž za tim svojim prezimenom me zabezeknuto gleda. Kaže, ništa mu nisam rekla. Fora je što nisam ni sebi rekla. Što sam, tek kad su te reči izletele iz mojih usta, shvatila da sam zapravo odluku donela.

Zato, zbogom, prezime.

Zbogom, lična karto, zbogom, pasošu. I prezimenu na diplomama i svim fensi dokumentima. Zbogom, zdravo mi ostajte.

Dobrodošao, moj novi identitetu. Identitetu u kom sam ja i dalje ja, ista ja. Samo sa još jednom dimenzijom – kao supruga. Ja ću biti nečija supruga, vratna žila glave porodice i majka jednog dana.

Pored svih andrmolja potpisanih mojim sadašnjim, uskoro devojačkim prezimenom, ja preuzimam sijaset različitih uloga, koje su sve vrlo važne. I koje ne brišu moj stari identitet. Kad sam shvatila da je u osnovi moje dvojbe zapravo strah da ću izgubiti identitet, te da to uopšte ne mora da se desi, donela sam odluku da uzmem prezime.

I shvatila sam da mi je ipak jako važno da kao deo svog identiteta nosim muževljevo prezime, kao simbol našeg zajedništva, kao simbol pripadnosti našoj porodici koju zasnivamo. PORODICI koju zasnivamo.

Sad da te pitam, ti što ovo čitaš. Šta ima važnije od toga?