Oduševljeni smo pitanjem sa foruma devojke koju je zanimalo da li da šalje pozivnice ili da goste zove buklijom, jer je uvek lepo videti da ljudi poštuju svoju tradiciju.
Ipak, ovaj običaj pomalo pada i u zaborav, posebno u urbanijim sredinama, a to je velika šteta. Zbog toga smo odlučili da onima koji za ovaj lepi, stari običaj nisu čuli pojasnimo o čemu se radi i možda ih ohrabrimo da se vrate svojim korenima, koji god oni bili, a možda i uvrste ovaj divan običaj u svadbeno veselje.
Radi se o jednom starijem običaju koji se u nekim delovima Srbije i dalje ceni i poštuje, dok u drugim krajevima više i ne znaju šta je buklija. Buklija je tradicionalni način pozivanja gostiju, a on ima i svoju simboliku – da se sabotiraju uroci i sa mladenaca okrenu zle oči, pa mladoženju prate prijatelji i kumovi u drugom vozilu (konju, kočiji,a danas automobilu).
Foto: Narodni.net
Buklijaš je najčešče mladoženjin mladi rođak ili ređe njegov otac, stari svat, a on ide kod svatova sa buklijom i obaveštava ih i o srećnom događaju i poziva ih na svadbu. To se radi nekoliko nedelja pre venčanja. Buklija je zapravo čutura ispunjena rakijom, a ređe vinom i okićena maramom ili peškirom i cvećem.
Najmlađi član porodice koja gosti buklijaša ispija gutljaj iz buklije u znak pristanka da će porodica doći na radosno venčanje. Bukliju zatim kiti novcem ili košuljom i nazdravi tri puta. Mladi član porodice takođe dolije malo vode sa bunara i mladencima poželi sve najbolje.
Foto: Kako Napraviti
Ženskoj bukliji se ne doliva vode. Ranije se buklija kitila platnom za mladu i peškirima za mladoženju, dok je danas to najčešće novac. Buklijaš je često sa sobom imao bič i bio je okićen vencem od crvenih papika, ali se danas taj običaj gotovo skroz zagubio.
Buklija se smatra simbolom naše kulture, a neretko se nalazi i kod Hrvata. Ovaj običaj se pominje u jednom od najboljih srpskih romana – u knjizi “Nečista krv” Bore Stankovića.
Da li vi znate za još neki lep običaj iz svog kraja, koji god to kraj bio? Ispričajte nam o njemu u komentarima i time nam pomozite da očuvamo tradiciju.
Moja žena i ja smo imali jedan dogodjaj, koji do današnjeg dana ne možemo sebi da objasnimo. Krenuli smo zajedno sa buklijom, t.j. (drvenom čuturom, koja je iznutra bila od stakla) da pozovemo goste i rodbinu na našu svadbu. Pošto mi je otac tada rekao, da se u našem kraju sipa vino, poslušao sam ga i nasuo. Kada smo stigli ispred stana sestre i zeta, parkirao sam automobil i otvorio vrata na zadnjem sedištu, gde je bila čutura. Vino je curilo sa svih strana i nismo znali šta nas je snašlo. Čep je bio zavrnut i nigde nije bilo vidljive šupljine na čuturi. A ponavljam, da je iznutra bila staklena buklija koja je i dalje čitava. Stigli smo nekako do vrata sestre i zeta, a i oni su se uverili. Vino je curilo sa svih strana. Tada sam nazvao oca i ispričao mu šta se upravo desilo. Rekao mi je da odustanem sa pozivanjem čuturom, jer se taj običaj ne obavlja sa budoćom ženom, već sa ocem ili nekim drugim muškim članom porodice. Tako smo i radili. Posle toga sam ponovo sipao rakiju i vino, a nikada kap nije procurila do današnjeg dana. Ovo je moja čudesna priča koja je istinita. Da li je neko imao sličnih događaja? Puno pozdrava