Crnogorski običaji na svadbi su se veoma dugo održali. Veliki broj njih se i danas upražnjava i to u neizmenjenom obliku. To se pre svega odnosi na gotovo obavezno nošenje barjaka i veoma rasprostranjen običaj pucanja iz vatrenog oružja kao svojevrsnog izraza veselja na svadbama. u ovom tekstu ćemo se zadržati najviše na ovim aspektima svadbenog običaja, mada su svi običaji toliko kompleksni i razlikuju se od plemena do plemena i o tome je napisan značajan broj studija, a nama bi ovde trebalo znatno više prostora da ih sve pomenemo, a kamoli opišemo.
Pre svega, promena statusa devojke je potpuno očigledna i to se vidi i u nazivima za neudatu, verenu devojku (nevjesta), odnosno za udatu (odiva). Etimologija ovih naziva je veoma interesantna zato što u svojoj osnovi nevesta znači “neupoznata”, odnosno upućuje na devojku koja je nevina. To se u staroj Crnoj Gori, naravno nekada podrazumevalo. Podrazumevalo se i da se, ako ste devojka ne pitate previše oko izbora sopstvenog mladoženje. Odiva je, pak, naziv za devojku koja se udala, a tako je zove njena prva porodica, jer ju je “dala” novoj. Nekada se naročito obraćala pažnja iz koje porodice je devojka i iz koje je momak. Tačno se znalo koje porodice, pa i plemena imaju veću vrednost u smislu da zaslužuju dublje poštovanje. i do danas je to gotovo svakom Crnogorcu naročito važno, i gotovo da nećete sresti nijednog koji ne zna iz kog je plemena.
Barjak se na crnogorskim svadbama uvek nosi. To je naprosto neizostavni simolički predmet koji označava nacionalnu pripadnost dveju porodica koje se stapaju u jednu. Momak koji nosi barjak ima naročitu čast u svadbenom obredu i naročito se gleda da je “naočit”, odnosno da je lep i zgodan. On može biti mladoženjin brat od strica ili od ujaka, ili neki blizak rod. To je jedan lep običaj koji je ostao iz pradavnih, epskih vremena.
Pucanje iz pušaka i pištolj, kao izraz veselja je takođe veoma prisutan običaj. Najčešće se puca kada se dolazi po nevestu, kada se odlazi iz njene kuće, kada se sklopi brak i za vreme trajanja svadbenog veselja. Danas je to navodno, zabranjeno zakonom zbog opasnosti koje nepažljivi gosti (pod dejstvom ahkohola) mogu da izazovu. Međutim, gotovo svako od nas je bio svedok pucanja na svadbi. To je običaj koji nije svakome drag.
Sećam se jedne svadbe kada sam bila jako mala, u Crnoj Gori, u blizini Nikšiča, gde se toliko pucalo na svadbi kada su došli po mladu, sa čije je strane bila moja porodica, da je moja baka (iz “necrnogorske” strane familije, i nenavikla na takav običaj) potpuno izbezumljeno naredila meni i mlađoj sestri da se sakrijemo ispod kreveta i ne izlazimo iz zaklona pola sata. Sećam se kako smo preplašene ležale u polumraku, potpuno zaglušene bukom. Danas se naravno, ne plašim više toga, ali svaki put prekrijem uši rukama kada začujem praske 🙂
Foto: www.riznicasrpska.net, www.inspiringwedding.com, folkcostume.blogspot.com
Tekst: Bojana Đorojević
Nema komentara još uvek. Budite prvi!