Pomešana osećanja

Postoje stvari koje se dešavaju velikom broju ljudi, a o kojima ti ljudi obično ne govore. Tako se svakom od njih može činiti da je usamljen u tome što mu se zbiva i da je to nešto sasvim neuobičajeno, čak nenormalno, jer da nije tako, već bi čuo da je neko imao slična iskustva. Jedna od takvih tabu stvari jesu pomešana osećanja koja se mogu javiti uoči svadbe, odnosno sklapanja braka.

Često se pretpostavlja da se mlada i mladoženja moraju osećati prijatno pred svadbu. Pa zašto i ne bi – konačno će sklopiti brak koji je kruna njihove ljubavi, otpočeće zajedničku životnu avanturu udvoje, a sam čin venčanja će biti odličan glamurozan uvod u novu životnu etapu na koju se kao par odlučuju. Rezonujući tako, ostaje malo prostora da se neko od njih oseća nesigurno, uplašeno, nervozno ili na bilo koji način koji nije pozitivan, a samim tim – ni uobičajen.

Stres oko venčanja je nešto drugo, jer se on najčešće vezuje za samu organizaciju svadbe i brigu oko toga hoće li sve proći kako treba. Ipak, deo tog stresa mogu biti i neka suštinska pitanja, a zabrinutost oko njih lako se može zakamuflirati bavljenjem organizacijom i preusmeravanjem energije sa takvih pitanja na pitanja tipa – da li sam odabrala pravu dekoraciju ili nijansu ruža za usne.

Ono što veliki broj ljudi koji uoči sopstvenog venčanja i sam vremenom shvati jeste da su pomešana osećanja sasvim normalna. Brak je ogromna promena koja sistematski menja život onih koji u njega ulaze – od svakodnevnice (drugačijeg mesta stanovanja, drugog prezimena i činjenice da na ruci imate burmu) pa sve do suštinskih pitanja identiteta i brige o budućnosti (“Da li je on onaj pravi? Ako jeste, zašto se onda bojim? Da li bolujem od iste “bolesti” koju je Keri imala kada je odbila savršenog momka – Ejdana? Možda ja nisam prava za njega?”), pa sve do brige o brizi koja predstavlja vrhunac zbunjujućih pitanja koja sebi možemo postavljati (“Ako je on onaj pravi i ako sam sigurna da želim ovo, zašto se osećam ovako? Zašto se pitam, zašto nisam srećna, šta sa mnom nije u redu?”). Začarani krug može da se protegne do beskraja i pitanja mogu samo navirati.

Kao što je već rečeno, potpuno je normalno imati i ne samo “sreća-sreća-radost” osećanja kada je u pitanju tako važan čin kao što je venčanje. Mnogi psiholozi slažu se u tome da je sklapanje braka jedan od najstresnijih događaja u životu svakog čoveka. To što je stresan, ne znači i da je negativan. To samo znači da iziskuje angažovanje onih resursa koje inače koristimo pri susretu sa nečim što nam je važno i što nam može uticati i utiče na dalji tok života.

Sasvim je u redu i korisno ova osećanja podeliti sa nekim. Ako bi budući suprug bio prestravljen ovim razmišljanjima (pošto možda i sam prolazi kroz isto), razgovor sa drugom bliskom osobom, koja možda ima slično iskustvo ili makar razumevanje ka tome kroz šta prolazimo može da doprinese da normalizujemo svoja osećanja i nemamo utisak da smo sami i izgubljeni sa svojim mislima i osećanjima.

Sva ljudska osećanja su normalna samim tim što su ljudska, te nema onih koje “smemo” ili “ne smemo” da osećamo. Samo je pitanje hoćemo li ta osećanja prihvatiti kao nešto prirodno i ljudsko, ili ćemo od njih u svojoj glavi praviti katastrofalne scenarije i povećavati ionako visoku strepnju oko toga hoće li sve, zaista, biti u redu.

Izbor je, kao i obično, na nama samima.

Foto: ferociafatale.com, flickr

Autor: Ina Poljak