Bunjevci su narod koji nastanjuje uglavnom severni deo Vojvodine, u Subotici i okolnim mestima ima mnogo pripadnika ovog naroda i za njih je karakteristično da u velikom broju slučajeva drže do svojih običaja i da ih poštuju i upražnjavaju do današnjih dana što je veoma lepo i važno. Kako je kod njih svadba jedan od najvažnijih događaja u životu zajednice, opisaćemo ovde ukratko koji se to običaji i danas upražnjavaju. Njihove svadbe su veoma lepe i naročito organizovane, te je autorka ovoga teksta u nekoliko navrata čula kako ljudi iz Subotice veoma vole da idu na bunjevačke svadbe i da posmatraju sve običaje koje ih prate, i kako je to naročit događaj koji se dugo pamti. Zbog složenosti i broja običajnih radnji, ovde ćemo pobrojati najvažnije.
U prosidbu se kretalo devojačkoj kući i obavezno su se nosile rakija sa velikom svilenom maramom ukrašenom trakama i novcem. Tada bi se u devojačkoj kući dogovarali oko pojedinosti svadbe. Interesantno je da rakiju nose mladoženjina ženska rodbina, ali udata. Od tada se u devojačkoj kući spremaju darovi za mladoženjinu rodbinu, a buduća nevesta dobija darove od svekra. Posle na red ide rukovanje kada se u mladinu kuću ponovo primaju gosti sa mladoženjine strane i sam mladoženja. Tada se mlada i njene drugarice ukrase nakitom i tako dočekuju goste. Već od tada počinju složeni obredi opraštanja buduće neveste sa još neudatim drugaricama.
Kod Bunjevaca se nekada praktikovalo da se svadba obavlja ponedeljkom, ako ne tim danom onda sredom, razlog ovome se nažalost ne može tako lako doznati. Danas to više nije slučaj i svadbe su uglavnom subotom. Po mladu dolazi mladoženja sa mastulandžijama koji su nekada imali funkciju odbrane devojke od mogućih turskih napasnika u otmicama, a sastojali su se od mladoženjinih rođaka i prijatelja koji su bili naočiti. Ono što je neobično jeste to da se devojk, po završenom obredu u crkvi vraćala svojoj kući, a tamo je čuvala momkova rodbina. Ona je tamo čekala da je mastulandžije i momak obilaze, a nekada se to dešavalo i dva puta. Tek posle podne bi svatovi došli po nju da je konačno odvedu momkovoj kući. Tada se pevala pesma žalovac, koja je, kako joj ime nagoveštava izražavala tugu zbog odvajanja devojke od roditeljske kuće. Put do mladoženjine kuće je bio zaobilazan i duži nego inače, ne bi li se zavarale zle sile koje mogu da naškode devojci. Ona je prihvatala malo muško dete i davala mu igračku konjića koji je bio bogato iskićen. Simbolika ovog postupka jasno ukazuje na želju za ostvarivanjem potomstva.
Svadbeno veselje zna da traje do duboko u noć, a prema nekim pričanjima svadba se nekada, pa i dan danas pravi u dva dana, gde su svatovi sa mladine i mladoženjine strane slavile odvojeno. Ovo je prilično neobično kada se uzme u obzir da svadba, znači pre svega spajanje dveju porodica, ali se praktikuje još uvek i verovatno znači dupli trošak, ali i dvostruko veselje. A ako uzmemo u obzir da bunjevačku svadbu prati jaaako veliki broj torti, a priča se da skoro svaka gošća donese po jednu, iskreno se nadamo da ćemo biti zvanice makar na jednoj.
Foto: www.sewcakemake.com, www.matijagubec.org.rs , www.subotica.com Tekst: Bojana Đorojević
Nema komentara još uvek. Budite prvi!