Nekadašnji, kolokvijalni naziv za vanbračnu zajednicu – “život u grehu”, dovoljno govori o tome kako se nekada gledalo na život u paru, bez stupanja u brak. Danas je to postala skoro potpuno uobičajena stvar koja se ne posmatra kao nešto nesvakidašnje ili nemoralno. Ipak, postoje li razlike između bračnog i vanbračnog života, pošto sličnosti sasvim sigurno postoje?
Kada se par odluči na zajednički život, oni na to, makar isprva, najčešće gledaju kao na svojevrstan test – kako će nam jednog dana izgledati brak, hoćemo li funkcionisati kao mala zajednica, da li će me izluđivati njegovo ostavljanje čarapa po podu i njeno zaposedanje kupatila sto i jednom kremicom? Da, pitanja su mnogobrojna, od onih suštinskih (“Jesmo li mi uopšte jedno za drugo?”), pa sve do naizgled trivijalnih (“Da li ću moći da se nosim sa celonoćnim hrkanjem?”).
Razlike, međutim, i te kako postoje, a njima su se u najvećoj meri bavili razvojni psiholozi i porodični psihoterapeuti. Tako oni, grubo rečeno, razlikuju dve vrste vanbračnih zajednica:
1. Takozvanu “kohabitaciju” – period u kome par isprobava zajednički život i procenjuje da li je to – baš to ili možda tamo negde postoji nešto bolje i
2. Vanbračni život poistovećen sa brakom – parovi koji, iz nekog razloga, ne žele da stupe u brak (ne veruju u instituciju braka, recimo), pa svoj vanbračni život poistovećuju i ogranizuju po istovetnim principima kao što to čine venčani parovi.
Iako, terminološki gledano, obe vrste vanbračnih zajednica mogu da se nazovu kohabitacijom, ipak postoje velike razlike između ova dva tipa zajednica definisanih na ovaj način.
Prva vrsta je ta kojoj preti opasnost da par (ili samo jedna njegova polovina) proceni da zajednički život zaista nije za njih. Ovakva okolnost svakako ima i svoju dobru stranu – bolje je da shvate da nisu jedno za drugo dok još uvek zakonski nisu ozvaničili svoju vezu. Međutim, život u atmosferi koju prevashodno boji procenjivanje, “merkanje”, vaganje, svest da ovo “mož’, a ne mora biti” – teško da se može nazvati opuštenim životom. Ako pazimo kako se ponašamo tokom tog perioda, pa se u braku opustimo i prestanemo da vodimo računa o tim istim stvarima – onda dolazi do problema.
I istraživanja pokazuju da su parovi koji duže žive u kohabitaciji, gledano u globalu, kasnije nezadovoljniji brakom (odnosno, nalaze ih više obavezujućim, manje zadovoljavajućim, u njima postoji više negativne komunikacije i više fizičke agresije) i češće se razvode u odnosu na parove kod kojih ovaj period pre braka ne postoji (Rouds, Stenli i Markman, 2012).
Ovo je, po svemu sudeći, klizav teren. Naravno da kohabitacija, ma kakvu svrhu imala, može biti izuzetno korisna stvar, ali isto tako je bitno znati da ona nije siguran preduslov za srećan brak. Takav preduslov, zapravo i ne postoji.
Ono što se može učiniti jeste definisati odnos na onaj način koji će odgovarati obema stranama, ma kakvi bili njegovi svrha i cilj. I biti spreman na izazove koje svaka zajednica sa sobom nosi, u onoj meri u kojoj je uopšte moguće biti spreman… na hrkanje, čarape po podu, svađe oko cipela, fudbala, kremica i svega onoga o čemu se obično u planiranju zajedničkog života obično mnogo i ne razmišlja.
Reference: Rhoades, G. K., Stanley, S. M., & Markman, H. J. (2012). The impact of the transition to cohabitation on relationship functioning: Cross-sectional and longitudinal findings. Journal of Family Psychology, 26, 348-358.
Foto: telegraph.co.uk, annejuicy.blogspot.com, publicdomainpictures.net
Autor: Ina Poljak
NE…sve je to isto sranje…