Prve asocijacije većine ljudi kada se govori o mirazu su uglavnom pozitivne. Miraz je arapska reč koja je u srpski ušla preko turskog jezika i označava nasledstvo, baštinu i očevinu. U našem narodu reči ženinstvo, oprema ili ruho označavaju isto. Pitamo se, da li je ženi porodično nasleđe bilo sreća ili teret. Kako danas, tako i ranije u prošlosti.
U našoj tradiciji se smatralo (u nekim krajevima i danas) da nasledstvo ostaje samo muškoj deci. Ženska deca kada su imala braću, ostajala su bez nasleđa. Iako je državnim zakonima bila utvrđena ravnopravnost u pogledu nasleđa između muške i ženske dece, nikad se s tim pravom nisu koristila, već su uvek svoj deo ostavljala braći, zadovoljavajući se devojačkom spremom koju su dobijale pri udaji. Daleko jača su bila narodna shvatanja i pravila.
Kada uzmemo u obzir da su nekada porodice brojale mnogo članova, da je prosečan broj dece u porodici bio između šest i osam, lako ćemo razumeti da su razlozi za podelu imovine isključivo između muških potomaka praktične prirode. Muškarci su se ženili i žene dovodili u svoju kuću, njihove sestre su se udavale i odlazile u muževljevu kuću. Živelo se uglavnom od poljoprivrede i stočarstva, odnosno od Zemlje koju su obrađivali i svi, a posedovali samo muškarci. Po narodnim shvatanjima, ženska deca su nasleđivala od oca samo onda kada nisu imala braću. Čak i u takvim slučajevima, dešavalo se da ćerka jedinica očevinu pokloni stričevima, koji bi se potom brinuli o njoj. Međutim, muškarci su na miraz gledali na na dva oprečna načina. Dok su ga jedni smatrali za nešto prokleto i sramotno, drugi su devojkama sa mirazom davali prednost, naročito ćerkama jedinicama, koje su nasleđivale svo očevo imanje.
www.eclecticartgallery.com
Na primer, u Crnoj Gori, smatralo se za sramotu oženiti se devojkom i uz nju uzeti deo njene očevine. Okolina bi tog mladića osudila kao neradnika, nekog ko nema ponosa i ko želi da živi o tuđem trošku. Dok su se u nekim drugim krajevima devojke koje su imale miraz, lakše i bolje udavale, od devojaka bez njega. Utvrđivanje običaja davanja miraza u direktnoj je vezi sa razvojem građanskog društva. Udaja i život na selu za ženu su značili život ispunjen neprekidnim teškim radom. Sa druge strane, supruga trgovca, zanatlije, činovnika ili službenika brinula je o kući, deci i suprugu, i bila oslobođena teškog fizičkog rada. Do takvih muževa nije mogla dospeti svaka devojka, već samo one koje su imale nasleđa, da bi „kupile“ svog muža. Naslednicama su se najčešće i ženili ljudi koji nisu bili zemljoradnici i stočari. Svako ko je želeo da mu se kćerka uda za čoveka kod koga će lakše živeti, morao je da investira u njenu budućnost.
Vratimo se na naše pitanje sa početka. Čini se da mučkarci i danas imaju dvojak stav prema ženinom nasleđu. Primetili smo da jedni na primer, po svaku cenu odbijaju da žive u nekretnini koja je u vlasništvu njihove supruge i radije biraju iznajmljivanje ili kredit. Tradicionalna shvatanja su i dalje na snazi. Dok drugi, čini se da nemaju nikakav problem sa tim. Zaključili bismo olako da miraz danas niko ne očekuje, ali ćete ipak često čuti da ljudi donose sud o nekoj osobi na osnovu toga iz kakve porodice potiče, obrazovanja, zanimanja, imovinskog stanja i td. Ipak je bitno, zar ne?
foto: www. heimatmuseum.ebermannstadt.de Autor: Ljiljana Lazić
Nema komentara još uvek. Budite prvi!